DUGOGODIŠNjA novinarka i reporterka RTS Ana Stamenković završila je književnost na Filološkom fakultetu sa željom da bude nastavnik u školi. Novinarstvo, kojim se bavi od 1996, usmerilo ju je u potpuno drugu društvenu oblast - zdravstvo. Već više od decenije i po lekari u Srbiji imaju poverenja u njeno znanje i u to da će na razumljiv način preneti gledaocima stručne analize. Proteklih nedelja gotovo svakodnevno izveštavala je o pandemiji kovida 19.

- Ne volim kada me na poslu zovu doktorka jer ne doživljavam sebe na taj način, iako godinama pratim zdravstvo, koje prečesto kritikujemo - kaže za "TV novosti" Ana Stamenković. - U ovoj situaciji jeste bilo rizično otići na teren i prikazati sve što se moglo videti, a bilo je i dosta emotivno. Zdravstvo je i inače takvo da je teško biti robot i ne proživljavati sve priče. Svi smo na zdravlje najosetljiviji, i zato se ne smemo opuštati. Moramo i dalje da budemo odgovorni i da čuvamo i sebe i druge iščekujući koncerte, kafane i sve ostalo što nas raduje.

* Kako vam je bilo uz lekare na prvoj liniji odbrane od virusa?

- Na početku je bilo nezgodno da novinarske ekipe puštaju u bolnice jer je bio veliki priliv pacijenata koji su bili teži slučajevi, a svi smo želeli da izveštavamo sa terena bez obzira na rizik. Sa obolelima od kovida 19 prvi put sam se susrela u Kliničkom centru Vojvodine. Pravili smo reportažu o Infektivnoj klinici, pacijentima i tome kako su se lekari pripremili. Prva smo ekipa koja je ušla i na Sajam, kada je proradila privremena bolnica, a RTS je prvi posetio i druge takve bolnice, poput one u banji Selters u Mladenovcu. Bilo je vrlo zanimljivo, iako je bilo rizično i neprijatno. Svi u timu, snimatelj, tonac i ja, morali smo da budemo obučeni od glave do pete u zaštitnu opremu. Lekari su, dok su brinuli o najtežim pacijentima, vodili računa i o tome kako oblačimo i skidamo tu opremu da se ne bismo zarazili. Imala sam čudnu tenziju, ali drago mi je što sam ušla u bolnice i bila sa pacijentima i lekarima. Verujem da sam kroz reportaže uspela da prikažem koliko i u kakvim uslovima zdravstvo radi. Ne samo da staviš rukavice, masku, naočare, navučeš skafander i obuješ kaljače, nego u tome satima i radiš.

* Šta vas je proteklih nedelja najviše dirnulo?

- Kada su primljeni najteži pacijenti na pulmologiji i infektologiji, i kada su mi lekari i sestre koji tamo rade godinama rekli da se nikada do sada nisu suočili sa nečim takvim, shvatila sam koliko je sve opasno. Saznala sam za prvi smrtni slučaj od kovida 19 malo pre početka konferencije u Vladi Srbije, i tresla sam se dok je trajala. Posle su mi urednici rekli da se tokom uključenja u očima i glasu osetilo da me je to pogodilo. Bilo je i lepih trenutaka. Pre nekoliko dana napravila sam reportažu iz bolnice "Dragiša Mišović". Lekari su trudnici otvorili stomak i u punoj zaštitnoj opremi bez greške pogađali krvne sudove od dva milimetra. Bebi su uradili transfuziju krvi kroz stomak ne bi li preživela, pošto je majka bila pozitivna na kovid 19. Odmah posle toga lekari su uradili carski rez i dali su mi snimak bebe. I u tom prilogu se vidi da radim srcem i pokušavam da iz svakog sagovornika izvučem neku emociju. Trudim se da shvatimo da medicina nisu samo stručni termini nego i lekari, veliki ljudi.

* Koliki je teret bio na zdravstvenom sistemu?

- Mere su dosta popustile, ali mislim da svi treba da budemo dodatno na oprezu. Daleko od toga da je i za zdravstveni sistem sve završeno, jer i dalje imamo potvrđene slučajeve zaraženih virusom korona. Manje je ljudi u bolnicama i na respiratorima, ali neki od pacijenata su 35-40 dana na veštačkoj ventilaciji. Ne zna se da li će pobediti bolest ili neće. Uskoro će bolnice koje su postale kovid-bolnice početi da primaju pacijente zbog drugih manje ili više hitnih stanja. Radiće se i intervencije koje se u prethodnom periodu nisu obavljale. Brojke pokazuju da nije bilo toliko strašno koliko se očekivalo u prvom naletu, ali svaki izgubljeni život je bolan.

* Pre nekoliko godina pokrenuli ste kampanju za transplantaciju organa "Produži život".

- U poslednje vreme neki delovi zdravstva stoje, te nije bilo transplantacija i potencijalnih donora. Transplantacija se zasniva na zdravstvenom sistemu, državi, pacijentima koji čekaju i davaocima, ali bez medija i dobrog izveštavanja o toj temi nema razvoja te oblasti. Sada smo imali pauzu zbog kovida i nadam se da ćemo se vratiti tim pričama. Uspeli smo da ponešto unapredimo, ali daleko od toga da je sve idealno. Možda nas ovakva vremena podstaknu da shvatimo da nismo sami i da je neophodno da budemo humani i solidarni.


NAGRADA "ĐOKO VJEŠTICA"

MNOGA priznanja koja je Ana Stamenković dobila dokazuju da u novinarstvu radi pravu stvar, a posebno se izdvaja nagrada "Đoko Vještica" za novinarsku humanost.

- Nagrade znače, naravno, ali ih ne čekam da bih nešto radila. Priznanje "Đoko Vještica" posvetila sam Marku Todoroviću, koji je dugo čekao i na kraju dobio srce u Americi, ali je nažalost preminuo 2011. godine. On mi je bio vetar u leđa kada sam htela da odustanem od borbe sa vetrenjačama u oblasti transplantacije kod nas.