Jedva čekam karavane po Srbiji: Ana Babić o “Šarenici”

KADA je pre više od decenije zakoračila u Takovsku 10 kao novinar početnik, Ana Babić, tada Emić, nije ni slutila da će opisati pun krug u karijeri - od informativne redakcije na sajtu RTS-a i "Oko magazina", preko najdugovečnijeg Jutarnjeg programa i rado gledane zabavne emisije "Šarenica" do povratka informativi u jutarnjem dnevniku i vestima u doba epidemije virusa korona.

- Ovo je prva vanredna situacija u kojoj profesionalno učestvujem. Moja karijera može da se shvati kao krug, ali novinar mora biti novinar bez obzira na redakciju u ovom trenutku. Televizijski program sada ide koliko je to moguće, a čim ovo prođe, jedva čekam da ponovo počne "Šarenica" - kaže za "TV novosti" Ana Babić i dodaje da su lekari na prvoj liniji borbe, a da su novinari tu da ljudima ponove njihovu molbu da ostanu kod kuće. - Na televiziji i dalje postoji ozbiljan tim koji čine urednici, dežurni novinari, realizatori, kao i još ljudi iza kamera. Upućeniji smo jedni na druge i oseti se napetost, strah, pa i panika. Kultura i sport i druge lepše teme o kojima smo ranije izveštavali skrile su se ispod reči "korona".

* Kako ste doživeli povratak u informativnu redakciju?

- Sve se promenilo: način na koji idem da spavam, način na koji ustajem, a i ne viđam više svakodnevno kolege sa kojima sam živela do pre mesec dana. Iz "Šarenice", u kojoj svakog vikenda predstavljamo Srbiju, došla sam u vesti, u kojima gledaoce obaveštavam koliko je ljudi izgubilo bitku sa koronom. Posle dve godine u ruhu "Šarenice", koja je vesela, razdragana i nema teških tema, trebalo je da se prebacim u informativu, u kojoj su ljudi, nažalost, samo broj. Jedna strana medalje naše profesije jeste da informacija mora biti tačna i da stigne na vreme. Uz to, novinaru, voditelju ili spikeru ne sme da "govori" srce, a kako da ne govori. Teško je naći srednju trasu - da ostaneš dosledan struci i profesiji, a takođe da ne zaboraviš da je čovek o kojem pričaš nečije dete, roditelj, kolega ili drug.

* U čemu pronalazite odušak od posla?

- Kada nisam na poslu, uglavnom sam u dvorištu kod mojih roditelja. Ćerke su prvih dana bile radosne zbog toga što ne idu u vrtić i predškolsko, a sada već pitaju gde su drugari i vaspitačice. Trudimo se da, koliko god je moguće, one ne osete ove okolnosti. Vreme sa njima je u suštini isto, a možda je još i kvalitetnije. Postoji beskonačno mnogo načina za zabavu. Kada smo u dvorištu, pravimo venčiće od belih rada i maslačaka. Pobrali smo sve ljubičice i čekamo da rode trešnje.

* Po čemu pamtite rad u "Jutarnjem programu"?

- Bilo je to ozbiljno televizijsko iskustvo, koje pamtim po uredničkim "lavovima", odnosno ljudima koji su više od dve decenije u poslu. "Jutarnji program" uneo je u moj život neravnotežu jer sam ustajala u pola četiri ujutru, i moj radni dan se završavao kada je drugima tek počinjao. Iskustvo rada uživo u jutarnjem programu dragoceno mi je u ovim danima kada radim jutarnji dnevnik i vesti.

* "Šarenica" je došla iznenada?

- Tada je iz informative, koja je "hladna" i često turobna, trebalo da uđem ljudima u domove vikendom kada ustaju. Onda kada treba da budu lepo raspoloženi i da, dok doručkuju ili piju kafu, čuju nešto veselo. Opet, pošto ste na javnom servisu, bilo je potrebno da to ne pređe granicu kulturnog i da "Šarenicu" mogu da gledaju i moje ćerke i njihove bake. Inače smo gledali "Žikinu šarenicu", a ko nije gledao Žiku, laže. Nije bilo lako ući u odelo koje je Živorad Žika Nikolić nosio na izvrstan način 13 godina. Domaći zadatak Slobodanu Šarencu i meni bio je da sve promenimo, a da sve ostane isto. Mislim da smo taj zadatak vrlo dobro uradili.

* Šta radi ekipa "Šarenice" sada kad je emisija na pauzi?

- Imamo zajedničku grupu na "Vajberu" gde šaljemo jedni drugima slike šta radimo, a nismo nikada. Eto, ja sadim cveće. Ovo su dani kada upoznajemo sebe na drugi način jer ponekad imamo pregršt vremena. Svi željno iščekujemo leto da sednemo u kombi, u naš, kako ga u šali zovemo, "cirkus" na točkovima i krenemo u karavane po Srbiji.

* Kako biste još opisali saradnju sa Slobodanom Šarencem?

- Poznanstvo i spajanje sa Šarenim bilo je, kako smo se mnogo puta kasnije šalili, kao da nas je astrolog spojio. I ne samo Slobodana i mene nego i celu ekipu na čelu sa urednicom Anetom Ivanović. Bio je to odličan potez naše kuće. Slobodan je pričao nama u redakciji da je svojevremeno Aleksandar Tijanić imao ideju da Šarenac vodi "Šarenicu". Nisam sigurna da li se Tijanić šalio ili nije, ali obistinilo se. Slobodan je mag košarkaških prenosa. Sećam se iz mnogih utakmica samo njegovog glasa, a ne ko je pobedio.

* Šta vama znači "Šarenica"?

- "Šarenica" nas podseća da se ne stidimo ni ko smo ni odakle smo, da znamo kako izgledaju opanci, da odigramo kolo i da pokažemo šta imamo. Ako Unesko prepoznaje važnost kola, slave i gusala, ne treba ni nas zbog toga da bude sramota nego, naprotiv, da budemo ponosni. Dobar je osećaj kada radiš sve i kada ti neko kaže da si dobar u tome. Može i kruta informativa, ali može i da se odigra kolo u "Šarenici".

NEKO DRUGO JUTRO PROMENIĆE SVE

* ŠTA bismo sad svi mogli da pokažemo da znamo?

- Svakodnevno moje kolege, TV lica, glumci i sportisti apeluju i podsećaju da se od nas traži samo da ostanemo kod kuće. Svako od nas mora iz svega ovoga da izvuče bar mrvicu drugačijeg sebe, da li prema deci, partneru ili roditeljima. Savremene tehnologije su nam omogućile da od kuće možemo da gledamo predstave i koncerte ili da učimo. Škola je sad u studiju na televiziji, a kafa sa drugarima na "Skajpu". Organizovali smo život jednog jutra uz nadu da će neko drugo promeniti sve. Samo se nadam se da to nećemo, kao uvek do sad, brzo da zaboravimo, i da ćemo iskoristiti to što smo postali bolji ljudi.