Anita Mančić: LJudi će sada shvatiti koliko nam je malo potrebno za život

SVE nacionalne kinematografije, francuska, italijanska, britanska, američka, imaju svoju heroinu. Divu. Glumačku figuru pred kojom svi načine duboki naklon. Mi imamo Anitu Mančić. Rano je u svom stvaralaštvu postala "ogromna" za domaću kinematografiju i pozorišne daske. Toliko velika da je sa 47 godina dobila nagradu za životno delo "Velika Žanka". Njena glumačka ostvarenja na daskama koje život znače, tvrde znalci, mogu ući u antologiju umetničkog stvaralaštva pozorišta na ovim prostorima.

Toliko je ova "južnjakinja", kako za sebe kaže, prerasla nagrade, dotakla glumačke visove, da je nisu zaobišle ni nagrade "Carica Teodora" za ulogu Hatidže u filmu "Top je bio vreo", "Zoran Radmilović" za "Karolinu Nojber", "Ljubinka Bobić" za ulogu u "Tartifu", Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje našla se u njenim rukama čak pet puta, nagrade "Zoranov brk", "Ćuran" na danima komedije" Pamtimo je kao Bilju u "Zaboravljenima", Bilju u "Početnom udarcu", gde smo njeno glumačko umeće jedva preživeli od uzburkanih emocija, Lidiju iz "Bulevara revolucije", u serijama "Porodično blago", "Mješoviti brak", "Naša mala klinika", "Jutro će promeniti sve", "Psi laju vetar nosi", "Tajkun", "Južni vetar"...

Nove epizode "Južnog vetra" ostavljaju svake nedelje gledaoce bez daha. Uzbudljiva dramatična, tragična, na momente sa elementima crnog humora, surova serija. Igrate suprugu jednog od članova mafijaške grupe - Cara. Kako ste u sebi pronašli tu ženu? Kako ste je vi doživeli?

- To je jedna slatka simpatična uloga to je jedan odnos koji se meni dopao, nekako je normalan, ljudski. To je zapravo jedna porodična žena sa puno razumevanja, čiji muž ima istoriju, prošlost, još uvek se bavi poslovima koji su, nažalost, postali normalni. Ona nema apsolutno nikakve veze sa kriminalnim miljeom, osim činjenice da je udata za čoveka. Nije ona blesava da ne zna o čemu se tu radi, ona je sa svojim suprugom sto godina i oni su opstali i održali porodicu zahvaljujući njihovim kvalitetima. To nije lažni brak. I to je ono što se meni veoma dopalo. To je zapravo porodica - u pravom smislu te reči, a ona se čuva i održava.

Sa Ljubomirom Bandovićem "Putujuće pozorište Šopalović"

Sa 47 godina dobili ste nagradu "Žanka Stokić" za životno delo, koja se uglavnom dodeljuje glumicama u starijem životnom dobu. Rekli ste: "Bilo je to ogromno tada za mene", ali očigledno je da ste kao umetnica već tada bili veliki da nije bilo dileme?

- Nagrade za životno delo ne treba da se daju mladim ljudima, zato što oni nemaju dela iza sebe, ali mislim da treba da se daju ljudima koji su u punoj snazi, to je onda i vrsta odgovornosti, da naši mladi glumci i publika imaju šansu da vide zbog čega je ta nagrada ogromna i značajna. Kada se to dešava na zalasku karijere, kada više nemate priliku da vidite glumca koji je poneo tu nagradu, nego su to neka sećanja, naši mladi ljudi nemaju reper šta je to što je ogromno. Kada sam bila mlada glumica sedela sam u društvu nekih ozbiljnih ljudi, i producenata, sedela sam sa Margerit Diras, sa nekim ljudima koji su za mene bili pojam. Nisam mogla da verujem da takvom društvu uopšte mogu da priđem, a kamoli da sedim sa njima, i mislila sam - čime sam zaslužila ovakvu čast? Mislila sam da je trebalo još mnogo mnogo toga da otkrijem i naučnim u životu da bih mogla da dopustim sebi da sedim za istim stolom sa tim vrhunskim ljudima. Tada sam snimala film sa Dušanom Makavejevim, on je bio moj reditelj, gledala sam u njega kao u boga. Ja očigledno imam pogrešno mišljenje o sebi, ali to mi je očuvalo mentalno zdravlje.

Mi smo malo filmsko i televizijsko tržište. Ako bismo nešto menjali, šta bi to bilo?

- Postoji ekspanzija TV produkcije, i negde u toj masovnosti i količini materijala koji mora da se snimi za jedan dan, gubi se kvalitet. Moram priznati da nisam baš najbolje upućena kako se dolazi do novca za film, šta je sve potrebno. Sve što pročitam uzimam sa dosta rezerve i "šta je ono šta mi treba da znamo, a šta je prava istina". Mislim da se i u toj relaciji novac-film, takođe gubi kvalitet. Nekako smo pojeftinili i film i televiziju i pozorište. "Snalaženje u ovim vremenima" često je alibi, i to je ono što se meni ne dopada, jer u osnovi filma pre svega mora da bude dobar scenario, dobra podela, dobar reditelj... Radi se brzo, radi se da bi se uradilo. Naravno ima i kvalitetnih projekata. Ima čak nekih ljudi koji jako dobro rade.

Sa Nikolom Rakočevićem u seriji "Jutro će promeniti sve"


Rođeni ste u Zemunu, detinjstvo proveli u Pirotu i Dalmaciji. Kada se osvrnete unazad, u kojoj meri su vas te geografske kote odredile, i kako? Kako je mešavina mentaliteta uticala na formiranje vaše ličnosti?

- To i te kako ima veze. Što se mentaliteta tiče, u pitanju je jug sa obe strane, tako da ta vrsta temperamenta, nepredvidivog, često neshvatljivog, nešto što je deo mene, a opet, sa druge strane, detinjstvo koje sam imala me je odredilo jer sam bila jako povezana sa prirodom. Umem u prirodi da se snađem, meni veliki broj ljudi nije potreban da bih se osećala dobro, to je deo vaspitanja i okruženja u kojem sam odrastala.

Jednom ste rekli da vas je baka Nada naučila da je lepo biti sam, i da ne mora da se kaže uvek šta se misli. Kada mora da se kaže šta se misli? U kojim okolnostima, situacijama? Ili je to stav?

- Pa ne mora, ne mora. Važno je da čovek zna da treba da govori osobi ono što ona može da razume. Često govorite, ali vas ljudi ne čuju. U toj situaciji nema potrebe da trošite ni reči, ni energiju, ni snagu. Volim kada posle predstave dobijem tačnu kritiku. Često se desi da meni to ne odgovara, ali umem da čujem, naravno kada mi to govore ljudi u koje imam poverenja.

"Jutro će promeniti sve"

Kao profesor na BK akademiji, na odseku za glumu, govorili ste netalentovanima da su netalentovani, smatrali ste to svojom dužnošću. Da li to treba svakome reći, u svakom poslu, važi li to samo za glumce, ili je to vaš stav?

- Da me ne biste shvatili pogrešno, kao tiranina, jer ja to nisam, studentima na BK akademiji, govorila sa ono što mislim jer su skupo plaćali svoje studije. Nisam im govorila da su nedaroviti, ali smatrala sam da je moja dužnost, s obzirom na to da za godinu dana umem da prepoznam određene glumačke kapacitete, da predložim deci da možda razmisle o nekom drugom školovanju, da im predočim da budu odgovorni naspram svog novca i godina koje će uložiti u svoje školovanje. Međutim, ako je neki moj kolega loš, ne usuđujem se da tako nešto kažem, mislim da je to nevaspitano, drugo, nisam ja merilo, nemam tu vrstu odgovornosti koju imam kao profesor. Ono što ja treba da uradim kada primetim da je neko darovit, jeste da ga hvalim i da se potrudim da za ono što je kvaliteno, ljudi i čuju.

Šta bi za vas bio savršen dan?

- More. I ja na barci, pecam.

Kako izgleda vaš dan u izolaciji? Poruka čitaocima "TV novosti"?

- Na moju sreću, dobila sam mogućnost da budem u prirodi, na planini. Oko mene uopšte nema ljudi. Nemam koga da zarazim, niti mene može iko da zarazi. To je najpametniji mogući karantin koji sam smislila. Imam dvorište, i po njemu se slobodno krećem. Ponela sam svoje kućne hobije, knjige, ali toliko me privlači priroda da još uvek nisam sela da se njima bavim.

U seriji "Psi laju vetar nosi" sa Nenadom Herakovićem


Je l' možete da nam kažete koji je to hobi?

- Ne mogu, jer je to velika tajna. Možda vas iznenadim jednog dana, ako savladam veštinu i ne budem se stidela da je pokažem. Ne usuđujem se još uvek da kažem šta je, sramota me je. A vašim čitaocima želim da kažem da je za ovu vrstu izolacije potrebna posebna vrsta koncentracije. Želim im da ne gledaju toliko televiziju, da nađu vremena da se malo preispituju, šta su dobro u prošloj godini uradili, i šta je ono što bi trebalo kod sebe da promene. Često nemamo vremena da razmišljamo o sebi kroz introspekciju. To je dobar način da čovek napreduje i u poslu i kao ličnost. Mi nikada nismo živeli normalno, živeli smo zatvoreno u svojim firmama. Ono što je mene u svom ovom haosu obradovalo, to je da se naša planeta "čisti", u odsustvu saobraćaja, gledam delfine koji su se pojavili u Trstu, ribice u kanalima Venecije. Ova planeta je zaslužila da stanemo malo. Da usporimo, ako nam dozvole ovi koji se bogate nenormalno, da se odreknu kojeg biliona evra. Ova socijalna distanca je vrlo prijatna i pristojna udaljenost na kojoj treba da budemo i kada ne bude ovih ograničenja. Ljudi će sada shvatiti koliko nam je malo potrebno za život. Da li je život i nešto mimo interneta i trke za novcem. Shvatiće da jeste. Shvatićemo s kim možemo da se družimo, i sa kim možemo da ćutimo.


U DVE SEKUNDE MOŽETE VIDETI UNIVERZUM

IGRALI ste sa legendama Petrom Božovićem, Petrom Kraljem, Mirom Stupicom, Mirom Banjac, Oliverom Marković, Mikijem Manojlovićem, Ljubom Tadićem... Kada se pored vas nađe jedna takva "svetleća planeta", "umetnička lučonoša", "glumačka gromada", na malo kvadratnih metara u procesu alhemijskog stvaranja magije, šta se desi? Da li možete to da nam približite, kako to izgleda?

- Kao što ste i pitali, i moj odgovor je takav. Za mene se desi susret sa svetlećim planetama. Mi znamo da postoje između nas ogromne razlike. Postoje dobri glumci, ali i između dobrih glumaca postoje ogromne razlike, i postoje te "svetleće planete", ti neki posebni, posebni ljudi. Vi u dve sekunde u toj alhemiji vidite univerzum. Jer, oni su univerzum. Onda vi posmatrate to neko čudo koje je ispred vas, koliko vi imate kapaciteta to da prepoznate, a koliko toga pripada Bogu. Onda razmišljate zbog čega su oni tako posebni, a zbog čega ste vi tako limitirani, i zbog čega želimo da budemo posebni kao oni. Oni su toliko divni da vi uvek pomislite da ste blizu. Volela bih da svako od nas ko stane pored ljudi kojima se iskreno divi, kaže - ja pojma nemam šta se ispred mene nalazi, ovo je čudo koje se dobija rođenjem. A oni su do te mere veliki i fantastični da vi u trenutku pomislite da možete što i oni. E pa, ne možete!