Dušan Kaličanin: Čekam da me Kusturica pozove

Dušan Kaličanin osvojio je televizijsku publiku sjajnom ulogom Jovana Hadžislavkovića u seriji „Istine i laži“, izdvajajući se iz odlične glumačke postavke autentičnošću i drugačijim izrazom. Iako je igrao u različitim serijama, u ovoj je sporedni lik razvio do gotovo glavnog, što mnogo govori o njegovom talentu. Ipak, Dušan Kaličanin je mnogo više od Joce.

Svestran glumac sa velikim pozorišnim iskustvom i nezavisnim projektima, dovoljno svoj da i kao voditelj kviza „Štoperica“ štopuje visoku gledanost. U intervjuu za Novosti Online otkriva istinu o najvažnijem pitanju u vezi nastavka pomenute serije, i mnogo toga o svom životu i karijeri, što nam pomaže da ga i kao ličnost i kao umetnika bolje upoznamo.

Serija „Junaci našeg doba“ je najnoviji projekat u kome televizijska publika ima priliku da vas vidi. Saradnja sa Sinišom Pavićem je značajna referenca u biografiji svakog glumca. Kako opisujete ovu seriju i rad na njoj?

Nakon studija imao sam ulogu u seriji “Bela lađa” u kojoj sam šišao Šojića, tako da je moj utisak već tada bio lep, posebno jer sam delio kadar sa Lanetom Gutovićem. “Junaci našeg doba” su samo utvrdili gradivo i doneli radost što radim taj projekat. Uživao sam sa proverenom ekipom i drago mi je što su ljudi primetili moju ulogu.

Ko su po vašem mišljenju junaci našeg, a ko su bili vašeg doba, i šta ste od njih naučili, kako u profesiji, tako i u privatnom životu?

Junake biramo kad smo deca i to se nastavi kroz ceo naš život. Najčešće, svoje moći naš odabrani junak predstavlja na onim poljima za koja mi osećamo strah ili smo doživeli neuspeh, pa tako projektujemo neki uzor ili ideal i dobijamo snagu ili sigurnost kroz promišljanje, poštovanje i praćenje junaka. Junaci mog doba tada, a i sada, bili su moji roditelji, ali i bake i deke. Majka - svaka majka je junak mog doba. Svaki čovek koji kaže: “Dobar dan, komšija!”, kao i onaj koji gaji sopstvenu meru pristojnosti i mira u našem veoma načetom društvu. Brine me što tinejdžeri svoje junake vide u beztemeljnim virtuelnim pojavama koje, zapravo, ne postoje, ali psuju, a to može svako. A biti svako to je lako.

foto: Nemanja Milićević

Serija „Istine i laži“ donela je veliko razotkrivanje vašeg talenta pred milionskim auditorijumom. Šta nosite kao najdragocenije iskustvo?

Sve prođe, a najdragocenije iskustvo je ono što sam poneo sa sobom, osećaj da sam za mrvu prišao boljoj verziji sebe. Kroz naše otkrivanje drugima mi se najviše prikažemo sebi i tako ogoljeni treba da se usmerimo ka tome da budemo bolji i mirniji. Razotkrivanje donosi i pažnju drugih koja može da poremeti i da umesto da prikazivanjem sebe inspirišemo otkrivanje drugih, neko počne da uživa u toj slasti i postane lak. Onda pojava nema težinu, ni smisao. Često to viđam na televiziji, a još češće isti iznose osude bez argumenata. Ima toliko toga većeg od nas.

Čini se da imate sposobnost da epizodne uloge pretvarate u vodeće. Mnogi su ovu seriju, vremenom, počeli da gledaju i zbog vas. Kako se prelazi taj put?

Publika prepoznaje istinu koja glasu daje prizvuk koji nijedan glumac ne može da odglumi. Nisam igrao da se dokažem ili da me vole. Očekivao sam da će me ljudi prezirati i najgore komentare. Igrao sam pošteno i branio svoj lik. Nema pravila, biće što biti mora, ili uzbudite publiku ili ne. Ta neizvesnost je grozna, ali i najbolja strana našeg posla. To profesiju čini živom.

Mnogo toga je ispričano o liku Joce. Šta nije, a da u vašoj ličnoj kategorizaciji ostvarenog ovu ulogu čini značajnom?

Ljubav! Žar! Duh! Svi imaju telo i dušu, ali retko koji lik ima duh kao da postoji realno! Do toga se dolazi kroz ljubav prema svemu - poslu, kolegama, istini i otvorenosti glumca da ponudi sve svoje na korišćenje liku čiji mu je život poveren.

foto: Nemanja Milićević

Pitanje nastavka serije već dugo lebdi u vazduhu. Znate li istinu o tome?

“Istine i laži” se nastavljaju, a sa likovima se družimo nakon leta. Svakog dana se pitam gde je Jovan i šta radi, kako izgleda, šta rade drugi likovi i verujem da tako razmišlja i publika.

Kakav je odnos istine i laži u vašem životu?

Granica je negde između, a to je najteže osetiti. Mi gradimo sopstvene mehanizme dok dišemo, kako bi savršeno to balansirali. Ljuljamo se tako i sagledavamo stvari sa našeg tasa, u kojem je jedini način za napredovanje da ne lažemo sebe. Sve ostale možemo, i to je dosadno.

Kviz „Štoperica“ je još jedan uspešan projekat koji zaokuplja pažnju televizijske publike. I tom formatu dajete svoj potpis. Lični ili glumački?

Uživam u snimanjima kviza baš zbog interakcije sa ljudima. Bolje sam upoznao zemlju u kojoj živim, a najviše kroz razgovore sa ljudima iz raznih mesta koja smo obišli. Sakrivam se iza glume i ma koliko da voditeljski posao zahteva privatnost, nisam se skroz prikazao, već balansiram. Moram malo da sačuvam sebe.

foto: Fipa

Na kom kvizu u životu ste pali i šta vam je donelo takvo iskustvo?

Kada sam vodio borbu sa drugima zbog sopstvene nezrelosti, jer nisam uvideo da je najteže pobediti sebe. Ništa nije glupo kao pomisao da su drugi krivi što nismo otkrili univerzum u nama. To prostranstvo ima nebrojeno mogućnosti da bi gubili vreme na ljude koji misle da je snaga ono što možeš da zadaš, a ne ono što možeš da podneseš.

Šta štopujete sebi i kako reagujete kada se odgovora ne setite na vreme?

Štopujem glupost da me uzbude jednostavni ljudi i da me njihova glupost uvuče u nekakvu interakciju i saučešće. Strog sam i nisam blag kao sa takmičarima. Sebi ne nudim pomoć već kaznu, tako što pomerim cilj još dalje i zahtevam od sebe više.

Niste deo takozvanih celebrity krugova i ponekad se čini da izražavate prezir prema tome. Koliko je popularnost prolazna laž, a šta je neprolazna istina?

Popularnost je danas pojam koji ne znači mnogo. Svi su popularni i svi su javni. Društvene mreže su omogućile da to bude jednostavnije. Vredno je samo ako ste prepoznatljivi po nečemu dobrom što ste uradili. Živimo u društvu spektakla i kod nas su i ubice popularne. Srećan sam kad mi se ljudi obrate i kažu da su bili nasmejani i srećni dok su me gledali. To ima smisla. Bitno je da uloge dobro prođu.

foto: Marijan Apostolović

Svestran ste umetnik i čini se da su vam, nezavisno od popularnih televizijskih i pozorišnih uloga, zanimljivi projekti koji nose poruku, simbolizuju, opominju. Predstava „Strah od leptira“ je takva priča. Šta vam, osim nje, donosi potpunost i zadovoljstvo u radu, u postignutom?

Gluma kao posao. Poverenje i odgovornost da se dočaraju veliki životi ili događaji, kao i nada da će umetnost opominjati ljude i buditi svest da je život sada i ovde. Sve ostalo je ili prošlo ili je neizvesno hoće li doći. Plašim se da će ljudi u budućnosti emociju susretati kada odgledaju predstavu, ili će doživeti neki strah, jer smo mnogo sebi zabranili. Treba plakati, strahovati, stideti se, smejati se, radovati i voleti.Treba živeti!

Sloboda u svakom smislu vas u velikoj meri oslikava. Koliko, ipak, sami sebi postavljate granice i šta je iza njih?

Moja svest o slobodi kojoj težim promenila se kada sam uvideo da je ona drugačija od nametnutih okvira i ograničenja. Mnoge slobode sam sebi spolja ukinuo, zauzdao se i time otvorio unutrašnju slobodu. Pronašao sam taj ključ i sad je kućica za puža meni palata. Niko ne zna koliko sam slobodan u sebi da budem ja.

Glasni ste i otvoreni u svom mišljenju, stavovima, izrazu, emocijama. Koliko vas je iskrenost koštala, a koliko bez nje ne biste bili to što jeste?

Znao sam da, ako se mnogo pretvaram, jednom ću prestati da budem ja. Glumac ne sme mnogo da glumi privatno, jer onda na glumu dodaje glumu i njegov rad je pleonazam. Trudio sam se da budem to što jesam. Iskren sam, ljuti me nepravda i vređa me grubost, a glupost upakovanu u gordost podnosim samo ako u rukama imam aktiviranu bombu.

Duhovitost, neposrednost, sponatnost je ono što vas odlikuje i velikim delom boji i vaše uloge. Kako izgleda druga strana i kakvu protivtežu ona pravi?

Nikada to ne želim da pokažem ili iznesem javno. Tu moju stranu znaju najbliži. Pozajmio bih sve svoje suze nekoj ulozi ako ona to zahteva, a ovako ostavljam tu drugu stranu nekom mom mraku da ga rasvetljavam i gasim i da se u toj borbi ponekad isplačem. Volim da se ljudi raduju likovima koje igram, ja sam nebitan.

foto: Nemanja Milićević

Koliko ste realni prema svojim pogrešnim koracima, odlukama, rečima?

Volim svoje greške samo ako ih nisam ponavljao i ako sam iz njih izlazio kao iskusniji i mudriji za tu lekciju. Sumnjam u sebe i strog sam prema sebi, ali mali je život za sve što bih u njega da stavim. Imam najdivnije roditelje, rođake i prijatelje i ne govorim to dovoljno.

Pozorište na Terazijama je vaša matična kuća u kojoj ste ostvarili mnogo toga. Šta vam je donelo pozorište, a da jeste znak pored puta koji uvek pratite?

Moram da razjasnim da nisam zaposlen, već da trinaest sezona honorarno radim u Pozorištu na Terazijama. Mnogo predstava i mnogo ljubavi za tu kuću dovelo je do toga da deluje da je to moja matična kuća, ali nije. Pozorište je glumački servis, bez njega glumac ima nestabilnu komandu nad sobom. Pozorište na Terazijama ima posebno mesto u mom glumačkom ali i životnom procesu. Volimo se, ali ja i dalje čekam svoju matičnu kuću.

Kako izgledaju terazije vašeg života, a kako umetnosti? Šta je na tasu koji uvek prevagne?

Lako je. Ne može se sve u životu definisati, ali moja formula je filtrirana kroz mir. Sve što radimo treba da nam donosi mir.

Kakvi su profesionalni planovi u narednom periodu?

Snimio sam jednu zanimljivu ulogu, ali o njoj nakon emitovanja. Dešavaju se ponude, ali se nadam ulozi koja bi pomerila očekivanja publike i koja bi je uzbudila. Kviz “Štoperica” kreće u snimanje nove sezone, a predstava “Strah od leptira” nastavlja svoj život. O svemu ostalom ćutim dok me Kusturica ili Almodovar ne pozovu.