Naslednik velikog Bobana, Marko Marković: Mi Balkanci imamo mnogo zajedničkog

SRPSKI trubač Marko Marković, sin velikana trube Bobana Markovića, nedavno je, po objavljivanju prvog samostalnog albuma "Mastika" sa svojim "Bras bendom", učestvovao na čuvenom festivalu "Jurosonik" u Holandiji. Koncert je protekao u nezaboravnoj atmosferi, publika je neprestano pevala i igrala uz vrući ritam.

- Bilo je fenomenalno, uživali smo - oduševljen je Marković. - Ovaj festival je bio prilika da se predstavimo u pravom izdanju publici koju prvenstveno čine ljudi iz muzičkog biznisa iz cele Evrope. Mi smo pružili maksimum. Do kraja koncerta hangar u kom smo svirali se u potpunosti napunio posetiocima. Ovo je bilo divno iskustvo.
Marko je u svet trube ušao još u ranom detinjstvu.


Trend u našim krajevima je da se modernizuje zvuk trube. Marković opisuje to što radi kao zvuk balkanske trube.

- Ona najbolje zvuči kada se sluša uživo. Modernizovati zvuk trube je nemoguće, ali, prilagoditi je stilu i kombinovati instrumente - to da. Trudim se da vratim autentični zvuk trube, ali da ga prilagodim savremenom slušaocu. Balkan volim, tu sam odrastao. Volim našu tradiciju i mislim da, pored svih razlika, mi Balkanci imamo mnogo toga zajedničkog.

Konkretno...


Na tu temu je neizbežno poređenje sa još jednim našim velikanom, Dejanom Petrovićem, koji je takođe osavremenio zvuk trube, ali na drugačiji način.

- Cenim njegov rad, on je izuzetno vredan muzičar. Naši stilovi su različiti. On dosta svira u Srbiji, ja više sviram u inostranstvu. Za pohvalu je to što Dejan radi, ima publiku koja ga prati. Izašao je iz šablona trubačkih orkestara kada je dodao klavijature i bas gitaru. Ja sam zadržao klasičnu trubačku postavu. Pored toga što sviram, ja i pevam, komponujem, aranžiram i sve radim na sluh.

Upitan da li ima rivaliteta i sujete među najznačajnijim predstavnicima trubačke scene trenutno u Srbiji i u kojoj meri, Marković iskreno kaže:

- Verovatno da ima, ali ja to ne osećam, bez lažne skromnosti. To, pretpostavljam, postoji u Guči. Ja se, međutim, nikada nisam takmičio, niti ću ubuduće, pa na mene i moj orkestar drugi ne gledaju kao na konkurenciju. Drago mi je kada čujem da moje pesme sviraju drugi orkestri.

Marko kaže da sa svojim shvatanjem trube nije nailazio na prepreke i bunt tradicionalista.

- Moj stil je brzo prihvaćen. Nekako je to došlo prirodno. Volim da sviram tradicionalnu muziku. Romska mi je, recimo, veliki izazov. Ispunjava me kad pored sebe imam orkestar koji može da me prati, i koji razume šta želim u momentu da uradim na sceni. Svaki nastup je poseban i morate da budete spremni da se prilagodite publici. Svirao sam, recimo, u Beču za njihovu državnu radio-stanicu, u pozorišnoj sali, pa je takva bila i publika. Sutradan u Bratislavi, na Festivalu svetske muzike, imali smo punu salu naroda koji stoji i želi da igra. Naravno da sam prilagodio programe. Oba koncerta su bila puna energije, ali različite vrste.

SANDOVAL PRE SVIH

NA pitanje o uzoru, Marko za naš list kao iz topa odgovara:

- Arturo Sandoval, u svakom smislu. On je živa legenda. Njegov život je neverovatno inspirativan - od dečaka koji je nastupao sa uličnim sviračima na Kubi, do dobitnika brojnih Gremija, nagrade Emi za film o njegovom životu u produkciji HBO sa Endijem Garsijom u glavnoj ulozi, i Predsedničke medalje slobode koju je dobio od Baraka Obame. Trubač, pijanista i kompozitor. Imam slične snove, nadam se da ću uspeti barem delić da ostvarim.