TV KRITIKA: Imitacija života

KADA je 1959. godine holivudski majstor Daglas Sirk snimio film "Imitacija života" nije ni sanjao da će njime ne samo odrediti žanr melodrame nego i bit industrijskog modela "fabrike snova": proizvodnja surogata života, tj. podnošljive zamene za život sam. Sve treba da liči na neku stvarnost, troše se emocije i gore afekti, ekran se puni događajima bez događanja, prolazi vreme i život u ponavljanju jedne te iste matrice ili kako bi rekao Rolan Bart "statike života". Ništa se, dakle, ne menja u toj slici koja samo liči na svet u kome živimo i nije drugo do holivudska, dakle industrijska verzija Aristotelovog "podražavanja", što je blizu suštine svakog predstavljanja. "Mi pravimo sliku života za vašu jednokratnu upotrebu i nadomeštamo prazninu vaše egzistencije" misli svaki preduzimač filmskih radova u ovoj industriji, sva je prilika i autori serije "Jutro će promeniti sve". Neće, naravno, promeniti baš ništa u ovom rigidnom svetu.

Pročitajte još - "JUTRO ĆE PROMENITI SVE": Mladi iz naše svakodnevice

Serija je već na samom kraju, a nije odmakla od početka. Permutira u okvirima iste matrice i ponavlja inicijalnu šemu sa neznatnim odstupanjima. Narativ o četvoro drugara "iz bloka", valjda u tridesetim godinama života, uglavnom luzera, nije priča neprilagođenima. Naprotiv, sve što žele Filip, Anđela, Saša i Ljuba je da se nekako prilagode neoliberalnom modelu života i privređivanja, da ostvare nekakav status i samostalni život, a to im baš nikako ne polazi za rukom. U potrazi za srećom i naročito ljubavlju prolazi svaki bogovetni njihov dan. Osim njih tu je i peti stalni član ekipe, smartfon ili onoliko mobilnih telefona koliko svako od njih može da poseduje. Ova činjenica je možda i jedini pokušaj inovacije. Android je aktivni učesnik njihove zamene za stvarnost, kao što je to slučaj kod većine pripadnika ovog naraštaja. SMS je mentalna i intelektualna šema bez koje su oni uopšte nesposobni za život, što nas je dovelo do zanimljive situacije "paralelnog toka" ili možda čak i "unutrašnjeg monologa", nesaglasnog sa dijalogom u kadru. Ova iznenadna stvaralačka mogućnost, nažalost, uopšte nije iskorišćena.

Pročitajte još - Nikola Rakočević: Jutro će promeniti sve

Pošto nikako da ostvari neki smisao, ekipa se odaje ispunjavanju raznih prohteva: pomodnom hedonizmu, blagoutrobiju, lakom ali stalno prisutnom alkoholizmu, povremenom duvanju, aktivnom promiskuitetu svih vrsta (čak i istopolnom i to eksplicitno), prevari i uopšte, životu punom poroka (ipak umerenih, jer im je stalo da ih smatraju nekom vrstom gradske elite), koji nisu drugo do supstituti žudnje za izgubljenim rajem. Njihovo vreme ispunjeno je, dakle, patvorinom, ali ne onom Sirkovom ili Fasbinderovom, nego onom za šta su sami našli veoma podesan naziv: "blejanje", sa varijantama "blejačina" ili "bleja", čime se opisuje svakodnevni protok vremena i događaja uz očajno stajanje u mestu. "Bleja" je njihova imitacija života, kao što je to slučaj sa premoćnom većinom njihovih prestoničkih vršnjaka, koji su, navodno, oduševljeni serijom. Možda i jesu. Stari Latini govorili su similis simili gaudet, "sličan se sličnom raduje" ili slobodnije, "našla vreća zakrpu". Samo, ne mislim da je sve to bilo uzalud: ako ništa drugo, serija je dala sliku jedne mentalne i psihološke paradigme koja obeležava naše vreme. Ona postoji i mesto joj je na televizoru.