ŽELJKO JOKSIMOVIĆ: Privatno sam drugi čovek

VELIKI intervjui Željka Joksimovića su retkost. I to je sasvim dovoljno reći. Zbog toga je ovaj, utoliko više, dragoceniji, ličniji, lišen mistifikacije i čitanja između redova. Konkretan, vedar, otvoren, zreo. Sa muzikom među rečima, kao rukopisom života i trajanja. Joksimović je jedan od najkompletnijih, najuspešnijih i najtalentovanijih muzičara današnjice. Željko je jedan običan čovek. Dva sveta. U njihovom središtu, sve ono što čini sreću. Iza njega je dvadeset godina karijere, pred njim milimetar srca. Ostalo je u redovima koji su pred vama. Pisao ih je Joksimović, lično. Potpisao Željko. Za Novosti online.

* Da li ste, shodno svojim ambicijama, snovima i željama s početka, učinili dovoljno, da bi osećaj sreće i zadovoljstva, danas, bio potpun?

Verujem da sam učinio dovoljno i mislim da mogu da se osećam ispunjeno i zadovoljno. Trudio sam se, tokom prethodnih dvadeset godina, da neprestano pomeram svoje granice, da ono što nudim pubilici, pre svega, bude kvalitetno, drugačije i emotivno. Da u svaku svoju notu koju sam komponovao, ili reč koju sam otpevao, unesem jako puno emocija i ljubavi, i mislim da sam to uspeo da uradim. Nije uvek bilo jednostavno. Kao umetnik, prolazite kroz različite faze i periode, nekada vam neke stvari idu lakše, i stvarate bolje i kvalitetnije, a nekada imate periode kada prolazite kroz emotivne krize, i ne možete do kraja da napravite proizvod kakav, možda, želite. Ali, nikada nisam ponudio publici nešto sa čim nisam bio potpuno zadovoljan. Zbog toga su neke pesme čekale i po deset godina da ih objavim, ali sam svaku objavio onda kada sam za nju bio spreman. Mislim da sam negde na polovini svog stvaralačkog puta, i da je preda mnom još teži period, da nastavim da stvaram, u ovim godinama, kada je tehnologija jednako važna kao i muzika, i kada publika sluša nešto što je produkcijski, možda, drugačije od onoga što ja želim da ponudim. S druge strane, moji poslednji hitovi pokazuju da moja publika i dalje očekuje kvalitet, kao i da je ona sve mlađa, zbog čega se jako radujem.

* Kojom emocijom i kakvim rečima, u ovom trenutku, posle mnogo iskustva, opisujete svoj dosadašnji put i svoju umetnost?

Možda bi prva reč bila perfekcionizam, a ako biram emociju, to bi bila potpuno iskrena i čista ljubav. Te reči su prožimale čitav moj rad. Beskompromisan sam kada je reč o kvalitetu, i to znaju moji saradnici, ne samo oni koji, u muzičkom studiju, sa mnom stvaraju, već svi oni koji sa mnom sviraju, učestvuju na mojim koncertima ili na snimanjima. Ja vodim računa o svakom detalju i volim da sve što napravimo i odsviramo bude perfektno. S druge strane, ljubav je ono što me je, sve vreme, pokretalo. Tu, pre svega, mislim na ljubav prema muzici i na ljubav prema mojoj publici, kao i poštovanje koje imam, za svakog od njih. Tu je i poštovanje za sve članove mog benda i mog tima, zato što je veoma važno da, svi zajedno, ono što stvaramo volimo, poštujemo, vrednujemo i tako je proizvod koji dajemo mnogo veći i kvalitetniji od svih nas ponaosob.

PROČITAJTE JOŠ - Željko Joksimović: Srna i Ana su muzika za moje uši

* Čemu vas je muzika, u životu, naučila, a da je najdragocenije i, možda, predstavlja temelj vašeg uspeha?

Muzika me je naučila davanju. Muzika je nešto što počiva na tome da uzimaš i da daješ, da budeš nesebičan u tome, da ono što stvaraš pustiš da živi, jer, zapravo, muzika počinje da živi tek onog trenutka kada je pustiš od sebe, kada je daš i predaš drugima. Tada, ono što si stvorio dobija pun smisao, jer dok je u tvom naručju, u tvom studiju, samo za tebe u tvojim ušima, ona na neki način, čak i ne postoji. Tako da, muzika me je naučila da dajem i pružam, jer u toj razmeni, ona dobija svoj smisao.

* U kom trenutku ste, tokom protekle dve decenije, i čime, zaustavili stihiju u svom životu i postali ono što ste danas, i kao umetnik i kao ličnost?

Neka prekretnica, kreativna i muzička, u mojoj karijeri je, svakako, Evrovizija. To je bio jedan projekat koji je značajno uticao na moj život i moju muzičku karijeru, jer je trebalo veoma precizno komponovati pesmu, ali i osmisliti čitav nastup, komunicirati sa stotinama ljudi i to je trenutak kada su mi se mnoga vrata otvorila. Puno ljudi, na evropskoj muzičkoj sceni, prepoznalo je kvalitet onoga što radim, ne samo kao pevač, već, pre svega, kao muzičar. Od tog trenutka, mislim da se promenila percepcija ljudi prema meni, kao prema stvaraocu, i verujem da sam, od tada, postao mnogo stabilniji i sigurniji, da je moj muzički izraz imao jednu potpuno drugačiju i zrelu notu.

PROČITAJTE JOŠ - INTERNET SE USIJAO: Bivša žena Željka Joksimovića je bomba

* Kakva su „dva sveta“ u vama? U čemu su najsličniji, a u čemu najrazličitiji, i koliko te suprotnosti oslikavaju vaš senzibilitet i karakter?

Dva sveta sam ja, van scene i na sceni. Ljudi koji me poznaju kažu da nisu to očekivali kada su me upoznali, zato što sam na sceni hrabar, raspevan, veoma koncentrisan i posvećen muzici, vodim računa o svakom detalju, da sve bude savršeno i kvalitetno. Privatno sam opušteniji, nekako drugačiji. Kažu da sam duhovit, da umem veoma dobro da imitram. Nisam ekscentričan u privatnom životu, ne volim da privlačim pažnju, ni na koji način, ni na jednom javnom mestu, čak ih i izbegavam. Ne volim da upoznajem previše ljudi, ne sklapam lako prijateljstva, nisam neko ko može, prilikom prvog susreta, da postane prijatelj sa nekim, prosto sam oprezan u komunikaciji. Srdačan sam sa svima koje volim, i njih ima mnogo, ali nisam od onih koji, veoma brzo, sa ljudima uspostavljaju blizak odnos. A na sceni, to sve uspevam da uradim. Onog trenutka, kada izađem na scenu i ugledam svoju publiku, mogu sa njom da se povežem, da osetim ono što mi ti ljudi pružaju i da im pružim ono što ja, u tom momentu, osećam, a to je, zaista, velika ljubav i zahvalnost.

* Zbog čega ste, ponekad, pre svega, u emotivnom smislu, „Olovni vojnik“ i kada je to potrebno biti?

Potrebno je biti „olovni vojnik“ kada se nađeš u trenutku u kome moraš da se zaštitiš. Nisu svi uvek blagonakloni. Ima puno ljudi koji, i u nečem najlepšem, traže problem ili pokušavaju da obezvrede ono što radiš, i to ne samo u mom poslu. Tu vrstu kritike, koje je nekada opravdana, a nekada ne, doživljavaju svi na javnoj sceni. Vremenom sam naučio da nema potrebe da me pogađa nešto što ljudi misle i da svoj rad, nekako, odvojim od svog ega. Sada razumem da ljudi mogu i da ne vole neku moju pesmu, ali da to nema nikakve veze sa mnom lično. Ja mislim da je nešto dobro, ali ako neko drugi ne misli tako, to ne znači da on misli nešto loše o meni. Tako da, „olovni vojnik“ sam onda, kada se ljudi izjašnjavaju o mojoj muzici i mom radu, jer sam spokojan kad znam da radim najbolje što mogu, a svako ima pravo da ima svoj stav.

PROČITAJTE JOŠ - LjUDI SE UTRKUJU DA GA KUPE: Jovana i Željko Joksimović prodaju stan od 220 kvadrata

* Vaš put nije bio lišen sopstvenih pogrešnih koraka i poraza. Koji je bio najteži, a koja pobeda najvažnija?

Nisam, nikada, bilo kakve trenutke u mojoj karijeri, posmatrao kao greške ili poraze. Danas sam ovde gde jesam, ovakav kakav jesam, zahvaljujući svakom pojedinačnom trenutku. Što se drugog dela pitanja tiče, najvažnije su one pesme koje ljudi vole, koje traže i zbog kojih vole ovo što radim, tako da je svaka od njih, tokom ovih dvadeset godina, bila moja pobeda.

* Da li vas je,možda, u nekom periodu, ogromna popularnost zaslepila, i uslovila da sebe, svoj život i rad, posmatrate nerealno i idealistički?

Nije, zahvaljujući tome što imam ljude oko sebe. Još uvek se družim sa ljudima koji su mi bili prijatelji i pre nego što sam počeo da gradim karijeru. Kada, možda, i pomislim da sam nešto vanredno uradio, odem na moju „vajber“ grupu, koju imam sa drugarima iz Valjevske gimnazije. Tad sam isti kao svi, jer to i jesam, i nemam nikav ideal u vezi sa tim da sam nešto posebno i da posebne stvari radim. Ima toliko lekara koji su spasili nečije živote, ima toliko advokata koji su zaštitili nevine, ima toliko ljudi koji su uradili vanredne stvari, naučnika, i drugih. Mislim da je, u ovom trenutku, preterano da, bilo ko, idealizuje sebe.

* Kakva je muzika, koju ne čujemo svi, a koju „komponujete“ deci i Jovani, i čime stvarate takvu muziku?

Trenutno, u kući, možete čuti prve slogove Ane i Srne, koje sklapaju reči „mama“ i „tata“, i Kostu, koji beskrajno mnogo pitanja postavlja i koga, trenutno, zanima zašto su nestali dinosaurusi. Čućete i Jovanu i mene, koji se slatko sa njima smejemo i zabavljamo.

* Za šta vam je, uvek, u životu, nedostajao milimetar srca i čime ste ga nadoknadili?

Milimetar srca mi je nedostajao da, možda, održim koncerte u nekim jako velikim prostorima, za koje, verovatno, tada nisam bio spreman, čim ih nisam održao. Ali, mislim da nadoknađujem polako tu svoju malu nesigurnost, time što ću, u narednim godinama, ispuniti sve svoje želje i snove i imati koncerte u svim gradovima u kojima to želim.

* Davno je o vama objavljena knjiga „Lično, Joksimović“. U međuvremenu se, mnogo toga, promenilo. Ko je, danas, Joksimović, lično?

Otac četvoro dece, Jovanin suprug, kompozitor i autor koji se trudi da pravi dobru muziku. Vozim motor, obožavam tehnologiju i serije, interesujem se o društveno - političkoj situaciji, svakodnevno. Svaki slobodan trenutak provodim u Atini, uvek između ribe i mesa biram ribu, između piva i vina biram pivo, a najviše od svega, volim rakiju svog kuma Nenada Jezdića.

* Šta nam, iz vašeg studija, donosi budućnost? Ka kakvim koracima usmeravate svoj talenat i kreativnost?

To ni ja ne znam. Puštam da me kreativnost i talenat odvedu u sledeći korak, za koji sam sada spreman. Onog trenutka, kada ono što osećam i znam, pobedi vreme, tada nastane nešto što i mene samog iznenadi, tako da je samo potrebno da „pustim“ muziku i ona će me odvesti negde.

PRIČA O JOVANI

Mnoge priče su ispričane o Jovani i vama. Neke i previše senzacionalističke. Koja je, suštinski, najvažnija i čime je ispisujete?

Svakim danom naše ljubavi i svakom godinom u kojoj smo, jedno drugom, bili podrška.