Marko Janjić: Ne bih mogao da budem hirurg

IGRAO je u pozorištu, u domaćim filmovima „Ustanička ulica“ i „Zona mrtvih“, u Sloveniji je imao ulogu u američkom akcionom trileru „Lokaut“, prošle godine radio je film sa Britancima „Despite The Falling Snow“, bilo ga je u jednoj italijanskoj seriji...

Uprkos tome, kada je pre tri sedmice na Prvoj krenula serija „Urgentni centar“, snimana po uzoru na onu u kojoj je Kluni nosio beli mantil, mnogi su se zapitali ko je glumac koji igra pribranog i dobroćudnog dr Marka Pavlovića. Glumac Marko Janjić (30) pojašnjava kako to da posle više od decenije glumačkog posla tek sad postaje prepoznatljiv većem broju ljudi.

- Umem da napravim veliku transformaciju. Osciliram u kilaži plus-minus deset, puštam kosu, bradu, šišam se na kratko... Trudim se da ako uradim jedan posao, već u sledećem budem sasvim drugačiji. Benisio del Toro je takav. Gledao sam ga u zilion filmova, a događalo se da ga ne prepoznam. Uradi sitnu intervenciju na licu, na primer počupa obrve, i već ima sasvim desetu formu lica u odnosu na ono što sam već video. Što se tiče prepoznatljivosti, baš sam pričao sa suprugom i bliskim prijateljima kako ne bih bio srećan da mi se to desilo ranije. Kad klinca sa Akademije udari slava, još nema iskustvo da se sa njom nosi. Ovako, ne preskačeš stepenike. Stekao sam dovoljno i pozorišnog i iksustva pred kamerama i prirodno stižem tamo gde pripadam u ovom trenutku.

- Lik i jeste zamišljen tako, čak se u seriji i izgovara da je on stožer Urgentnog centra. Odgovoran je i prema sebi i prema kolegama, jer on drži hirurški blok i direktno odgovara dr Šćepanoviću koga igra Miki Manojlović. Nastojao sam da ga prikažem kao stamenog i odgovornog kako bi mi verovali i gledaoci i ekipa.

* Ima li i u vama tih osobina?

- Ovaj lik nije mnogo drugačiji od mene. Imam dvoipogodišnju ćerku Nasju iz prvog braka, sada i osmomesečnog sina Andriju. Život me je naučio da budem odgovorniji otkad nisam sam.

- Hteo sam da budem pilot, pa policajac, jer u familiji imam mnogo policajaca. Onda sam poželeo da budem naučnik... Ali, već u osnovnoj školi shvatio sam da me jedino raduje da se bavim glumom, jer tako mogu da budem sve. Eto, sad sam doktor i super mi je, ali posle svega što smo tokom priprema doživeli i videli, tvrdim da ne bih mogao da budem lekar. Za neke stvari moraš da se rodiš. Nebitno je da li si frizer, autolimar, hirurg, glumac. Uviđam da su najbolji u svom poslu oni koji zaista vole to što rade. Ako se nečemu posvećuješ do pola, nikom nije dobro jer postaješ namćor.

- Baš juče me je jedan pozvao: „Gde si doktore, nešto me probada?“

* Pa, kakav lek prepisujete za probadanje?

- Tom drugaru sam rekao: „Dođi po mene, vodim te na rakiju, kad prokrviš krvne sudove videćemo šta ti je. Ako ti bude loše poslaću te dalje, a ako ti je dobro, ostaćeš sa mnom u kafani“. Desilo se ovo drugo, jer se dugo nismo videli.

* Verovatno je bilo sličnih situacija i na snimanju?

- Tokom priprema, Bosiljčić, Tamara Krcunović i ja otišli smo na Bežanijsku kosu da gledamo operaciju slepog creva. Tada smo se prvi put susreli sa čovekom na stolu i nije nam bilo svejedno. Ja sam se držao po strani, Bosiljčić je prebledeo, Tamara je bila blizu kolabiranja. Posle operacije, anesteziolog je počeo da budi pacijenta, mislim da se zvao Steva. Nekoliko puta je uzviknuo njegovo ime, a Bosiljčić je, misleći da se nešto iskomplikovalo i da anesteziolog doziva nekog lekara, istrčao u hodnik i počeo da doziva Stevu.

* Da li je bilo zamerki zdravstvenih radnika na neke scene?

- Svi doktori su ohrabrujuće komentarisali seriju. Kada je šef KBC „Dr Dragiša Mišović“, prof. dr Šćepanović, odgledao prvu epizodu, rekao je da nije verovao da možemo tako verno da dočaramo njihov posao. I na snimanju smo imali supervizore koji su nas „bičevali“ ako nešto pogrešimo. Išli smo do detalja, kako oni koji su za to školovani ne bi rekli da smo uradili nešto nakaradno.

ZET KAO UZOR

* DA li ste imali uzor u nekom koga poznajete prilikom građenja svog lika?

- Moj zet je hirurg ortoped baš u Urgentnom centru i čim je počela frka oko serije, tražio sam od njega da mi priča, pokazuje slike. Ukrao sam tu vrstu ambicioznosti koju on poseduje, a koja može da se nakači na Pavlovića, jer on stvarno „gine“ za Urgentni centar. Moji sestra i zet imaju ćerku, kao i ja u seriji. Primetio sam da je porodičan tip, ali da je na poslu druga osoba, mladi samuraj koji je tu da reši probleme. To sam ćapio od njega, a mirnoću i staloženost video sam kod jednog od najboljih svetskih kardiohirurga, dr Vukčevića. Dugo je radio u Ženevi, sad je na VMA. On je jedan normalan dasa, samo nekoliko godina stariji od mene, a sve je stigao da uradi na vreme. Bio mi je zanimljiv mir koji on ima u pokretu, očima, glasu, izrazu.