NEIMARI IZ BOSNE GRADILI PO SRBIJI: Osaćani u više od dva veka ostavili prepoznatljiv pečat u srpskom graditeljstvu

Dragoljub Gagričić

31. 01. 2021. u 07:39

STIZALI su majstori iz Osata na zgarišta spaljenih sela i varošica Srbije posle buna i ustanaka s kraja 18. i kroz čitav 19. i 20. vek. Svakog proleća prelazili su Drinu između Blagovesti i Đurđevdana, a vraćali se između Mitrovdana i Aranđelovdana, ali i kasnije zbog ugovorenih poslova i blagih zima.

НЕИМАРИ ИЗ БОСНЕ ГРАДИЛИ ПО СРБИЈИ: Осаћани у више од два века оставили препознатљив  печат у српском градитељству

Družina Osaćana u Čajniču polovinom prošlog veka / Foto Iz knjige "Osaćani"

Drinu su prelazili u grupama po 50 do 100 ljudi skelama kod LJubovije, Višegrada i Zvornika. Prema podatku turskog đumurkdžije kod LJubovije jednog proleća u četvrtoj deceniji 19. veka "prevezao je u Srbiju 700 neimara". Drugi zapis kaže da je Valjevo decenijama bilo sastajalište majstora...

OVAKO u knjizi "Osaćani, nasleđe generacijskog iskustva", užički istoričar umetnosti Dragiša Milosavljević čuva od zaborava vrsne neimare iz Osata, oblasti u severoistočnoj Bosni, sa leve strane reke Drine, na njenoj velikoj krivini između Višegrada i Srebrenice. Podsećajući da su u pečalbu išli daleko od Skelana, Bratunca i drugih mesta zavičaja, on piše da su gradili u Srbiji, sve do Morave, ali i širom Bosne i Primorja i tako ostavili prepoznatljiv pečat u tradicionalnom srpskom graditeljstvu.

- Zadojeni tradicijom i nasleđenim vrednostima patrijarhata, stvarajući snagom individualne kreacije i kolektivnim pregalaštvom, Osaćani su rodonačelnici jedne nove graditeljske epohe. Zapamćeni su, pre svega, po kućama osaćankama, sa visokim i strmim krovovima. NJima se pripisuje konstrukcija četvorovodnih, visokih krovova, pokrivanih šindrom od hrasta, bora, jele, a tamo gde nije bilo kvalitetnog drveta pokrivane su tankim kamenim pločama iz majdana kamenog škriljca. Kuće skladnih proporcija, sa jednostavnim rasporedom prostora i toplinom, građene su po meri čoveka i prirode - naglašava Milosavljević, autor knjige u izdanju užičkog Narodnog muzeja i Nacionalnog parka "Drina" iz Srebrenice.

Crkva brvnara u Dubu / Foto Iz knjige "Osaćani"

KUĆA osaćanki, kao i koliba i vajata, ima još u skromnim etno-parkovima otvorenim u poslednjim decenijama na teritoriji Republike Srpske. Znatno više sačuvano ih je na Zlatiboru, gde su Osaćani predali zanat u ruke meštana. Ovde im je vek produžio etno-muzej "Staro selo Sirogojno".

Prekodrinskim drvodeljama slavu su donele i crkve brvnare, sa strmim krovovima, koji i po nekoliko puta nadmašuju osnovnu visinu objekta. Monumentalne krovne površine u Dubu, Takovu, Brezni, Sečoj Reci, Jarmenovcima, zaobljene na zapadnoj i istočnoj strani, natkrivaju, kako kaže autor, poput ogromnih kišobrana. U ovim duhovnim sedištima posebna pažnja poklanjala se dekoraciji, korišćenjem motiva iz narodnog stvaralaštva.

- Osaćani su i graditelji poznatih objekata u Beogradu - Velike kasarne i Kraljevog dvorca (poznatijeg iz Majskog prevrata), zatim kneževskih konaka, kuća nahijskih knezova, srpskih kuća u Valjevu, Mionici, Ćelijama, Krčmaru i brojnih stambenih objekata čiji je vlasnik bio knez Miloš Obrenović. Podizali su i džamije, tekije, medrese, a posebno su bili vešti u gradnji džamija sa drvenom munarom - ističe Dragiša Milosavljević.

OSAĆANI su alat, kao i graditeljske veštine, nasleđivali, čuvali i obnavljali. Uz sekiru za obaranje drveća, jedna od osnovnih alatki im je bila bradva, specijalna sekira sa blago povijenom držalicom, za tesanje iz ruke greda, temeljača, venčanica, rogova, te cepanje šindre ili klisa. Sečivo je bilo nešto tanje i blago povijeno ka unutrašnjosti one strane koja je sekla drvo.

Uz više vrsta testera i dleta, nezaobilazni alat u finalnoj obradi i oblikovanju bili su rendići (blanjalice), svlak ili rapon, strugač, gladić, oblić, pa pomoćni alati kao keser (tesla), sečivica (prosjek), čivinjak (svrdlo, burgija), kolenike i drveni čap, rašlja sa rudom. Merne instrumente - vinkle, terezije (ravnilo), visak, šestar - pravili su kod svojih kovača u zimskim mesecima u Osatu, gde su klepali i oštrili sekire, dleta, sečivice, kesere, dok su metalni zidarski i stolarski alat nabavljali u Zemunu, sa žigom bečkih radnji.

ZANAT

ZANAT se prenosio sa oca na sina, sa dede na unuka, a učenje se razlikovalo od drugih sredina.

- Majstori šegrte nisu smeli tući niti maltretirati i to je bilo nadaleko poznato. Nije bilo povlašćenih, recimo "dete ovoga ili onoga" učiće kod nekog prijatelja ili poznanika. Upravo su Osaćani praktikovali obrnuti redosled, pa su najbolji i najpoznatiji majstori svoju decu davali na učenje kod onih sasvim nepoznatih i za učenje nedovoljno pripremljenih, "jer se zanat očima krade", kako su govorili - otkrio je autor tokom istraživanja.

Kuća Veroljuba Lazovića iz Alin Potoka (na Zlatiboru) / Foto Iz knjige "Osaćani"

REČ JE BILA - ZAKON

OSAĆANI su bili poznati kao graditelji koji nisu potpisivali ugovore, niti zahtevali svedoke prilikom pogađanja poslova na strani. Zanimljivo je svedočanstvo iz novijeg vremena neimara i preduzimača Jova Divljake:

- U moje vreme reč je bila zakon. Sve sam radio na reč, mnogo puta bez para, ali sve je bilo pošteno plaćeno. Verovalo se više u ljude. LJudi su bili skromniji i pošteniji, solidarniji, više su pomagali jedan drugom u nevolji i u sličnim situacijama...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)