OBRENOVIĆI IMALI VANBRAČNESINOVE, A KARAĐORĐEVIĆI ĆERKE: Vladari iz obe srpske dinastije imali decu i mimo zvaničnih brakova

Ivan Miladinović

24. 01. 2021. u 20:30

ОБРЕНОВИЋИ ИМАЛИ ВАНБРАЧНЕСИНОВЕ, А КАРАЂОРЂЕВИЋИ ЋЕРКЕ: Владари из обе српске династије имали децу и мимо званичних бракова

Foto arhiva

VALJDA od kad je sveta, ili bolje rečeno, od kad su se pojedinci izdvojili kao vladari, o njima kruže razne priče i intrige. Dvorskim spletkama narod se vekovima naslađivao.

Ta čovekova karakteristika naročito je našla pogodno tlo kod nas Srba. U poslednjih vek-dva, pričalo se sve i svašta, od Karađorđa do aktuelnih, istaknutih političara... Niko nije bio pošteđen. Ni Obrenovići nisu bili van tih priča. Gotovo cela Srbija je brujala o Milanovim avanturama i njegovom vanbračnom sinu sa Artemizom Hristić.

Naravno, ni Karađorđevi naslednici nisu bili izuzeti. Za kralja Aleksandra Karađorđevića se pričalo da je sazidao vilu jednoj lepotici u Lisičjem potoku, odmah ispod Belog dvora, da bi mu bila "pri ruci". Beogradskom čaršijom brujala je priča o strasnoj ljubavnoj vezi kraljice Marije i jednog ađutanta Slovenca. I o velikom sinu naroda i narodnosti Josipu Brozu, još za njegova života, govorkalo se da je u vezama sa jednom operskom pevačicom i sestrama maserkama.

SLOŽNOST Princ Tomislav sa sestrom Jelenom, Foto arhiva

Međutim, ima i jedna kraljevska porodična tajna koju niko nikad nije osporio i koja je bila jedna od retkih u dinastiji Karađorđević koja nije otkrivena u javnosti. Za nju su, po svemu sudeći, znale samo osobe najodanije dvoru i kruni. O ovoj tajni prvi je progovorio kraljević Tomislav Karađorđević sredinom devedesetih godina prošlog veka. Kralj Aleksandar i Šarlot Kotijar upoznali su se uoči Prvog svetskog rata u Parizu. Ona je bila iz Bretanje i studirala je medicinu na Sorboni. Bila je to ljubav na prvi pogled, ali državničke obaveze budućeg kralja i ratni doboši koji su tutnjali Evropom razdvojili su ovo dvoje mladih.

Sudbina je htela da Šarlot Kotijar po završetku rata stigne u Srbiju kao lekar u misiji međunarodnog Crvenog krsta. Novi susret mladog regenta i lepe Bretanjke bio je neizbežan i ponovo je rasplamsao pritajena osećanja. Poslednjeg dana 1920. godine, u jednoj od odaja američkog konzulata, rođena je ćerka Jelena. Na krštenju je dobila ime Zorka, po Aleksandrovoj babi, ćerki crnogorskog kralja Nikole.

DA LI JE ĐORĐE BIO EVIN OTAC

SUDBINA se, po svemu sudeći, poigrala i sa Aleksandrovim rođenim bratom Đorđem, prvobitnim prestolonaslednikom, koji je pod pritiskom političara morao da ustupi presto bratu, koji je takođe imao vanbračnu ćerku. Naime, posle montiranih lekarskih izveštaja o njegovoj neuračunljivosti bio je izolovan na Belju (1925/26), a potom u specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici kod Niša.

Istoričar dr Branislav Gligorijević naišao je na neke dokaze o vanbračnoj Đorđevoj ćerki i o tome napisao: "Prema prilozima za utvrđivanje identiteta Eve (Mileve) Almaši Ilić, rođene 1926. ili 1928. godine u Senti, koje mi je dao da pregledam Đorđe Mitrović, kustos Muzeja Srbije, ona bi mogla biti vanbračna kći princa Đorđa. NJena majka Katarina Šarkanji u vreme začeća radila je u Toponici, gde je Đorđe tada bio na lečenju. Međutim, ni majka, ni Đorđe, koji je posećivao posle rata, nisu otkrili ko je njen otac, a Eva je to saznala posle njihove smrti, u nekim dokumentima, i na osnovu njih tražila da se utvrdi da je njen otac Đorđe Karađorđević".

VRATIMO se kralju Milanu Obrenoviću i već pomalo zaboravljenoj priči o njegovom vanbračnom sinu. Ovaj kontradiktorni suveren, prvi srpski kralj, posle poraza srpske vojske na Slivnici u srpsko-bugarskom ratu 1888. godine zapao je u tešku psihičku krizu. Nekako u to vreme posle mnogih nesuglasica, uglavnom zbog njegovih ljubavnih avantura, razveo se i od kraljice Natalije.

ZABLUDE Artemiza Hristić i kralj Milan, Foto arhiva

Ophrvan depresijom, Milan je pokušao da nađe izlaz iz takvog stanja u novoj ljubavnoj vezi.

Zaljubio se u Artemizu Hristić, ženu svoga ličnog sekretara. Ona je bila poreklom Grkinja, rođena u Carigradu. O ovoj vezi pisao je i veliki istoričar Slobodan Jovanović: "Ona nije bila ni u punoj mladosti, ni dražesna, ni umiljata, niti je imala višeg vaspitanja. Ali, kralju Milanu ona se činila sasvim drukčija. On nije mogao da se nadivi njenoj lepoti i pameti, i nalazio je u njoj više političkog duha nego kod svojih ministara. On se ponašao kao mladi zaljubljeni đak... Kralj nije krio ovu svoju vezu. Dokle bi se noću bavio kod Artemize, pred njenim stanom, na vidiku celom svetu, stajala su dvorska kola i gardisti."

DILEMA Đorđe Hristić Obrenović, sin kralja Milana, Foto arhiva

Slobodan Jovanović, najbolji poznavalac tog vremena, nadalje piše: "Artemiza ga je privezala za sebe baš time što nije bila koketa, nego ozbiljna mirna žena; on je u njenom prisustvu nalazio onaj odmor živaca koga je bio žudan. On je kao svi slabonervni ljudi tražio jednog slušaoca punog strpljenja za svoja beskrajna pričanja o sebi samom. Artemiza ga je mogla slušati satima; kraljevo udvaranje toliko joj laskalo...

NJeno ponizno slušanje, Milan je tumačio kao duboko razumevanje njegove prirode i sav bio srećan da je našao srodnu dušu."

MILAN je nagovorio Artemizu da se razvede od muža, kako bi mogao da se oženi njom. Pošto se brakorazvodna parnica otegla, Artemiza je otputovala u Carigrad u želji da se njen ljubavni roman odvija što dalje od znatiželjne beogradske čaršije. U Carigradu je rodila sina, koga je Milan smatrao za svoje dete i dao mu ime Đorđe.

U međuvremenu, kralj Milan je abdicirao (1889) i napustio zemlju, nastanivši se u Parizu. Velika udaljenost učinila je svoje. Emocije bivšeg kralja su splasnule. Kada je njegova ljubavnica konačno dobila razvod braka, Milan više nije bio voljan da se oženi njom. Novonastalu situaciju Slobodan Jovanović je ovako tumačio:

"Da li je za vreme trogodišnjeg čekanja njegova ljubav prema Artemizi polagano i neosetno iščilila? Ili, što je takođe mogućno, ta žena koju je zavoleo u maloj beogradskoj sredini, nije mu više izgledala primamljiva kada ju je ponovo video u Parizu... Ukoliko se on više klonio Artemize, utoliko ga je ona više progonila. U njoj kralj Milan nije pobudio toliko ljubav, koliko ambiciju; ona je svoga i Milanovog sina vaspitavala kao prestolonaslednika, i brak sa Milanom bio joj je potreban da bi pretendentska prava sinovljeva bolje utvrdila... On je imao samo jednu želju, da skine Artemizu sa vrata. NJemu je trebalo nekoliko meseci kako bi u tome uspeo; morao je čak tražiti pomoć pariske policije."

NASLEDNIK Velimir Teodorović, sin kneza Mihaila, Foto arhiva

VRATIVŠI se u Carigrad, razočarana i ogorčena Artemiza je počela da traži način kako da se osveti svom bivšem ljubavniku. I našla ga je: zapretila mu je da će objaviti sva njegova ljubavna pisma koja joj je slao, a u kojima je bilo dosta kompromitujućeg materijala.

U ovoj otužnoj priči pojavljuje se tadašnji turski sultan Abdul Hamid, inače Milanov prijatelj. On je za velike pare otkupio ta pisma. Ali, lukava Artemiza je pre prodaje fotografisala sva pisma.

Sa tim "dokazima" u Srbiju je došao njen advokat, tražeći od bivšeg srpskog kralja velike pare "za izdržavanje Milanovog sina Đorđa".

Predsednik srpske vlade bio je u to vreme dr Vladan Đorđević koji je, da bi se izbegao međunarodni skandal, pokušao da ekskralja ubedi da isplati traženi novac.

"Ovde nije samo u pitanju ona (Artemiza) nego i budućnost Vašeg deteta i ja mislim kao što se knez Mihailo velikodušno pobrinuo za svog Velimira, tako isto treba i Vaš Obren... da bude zbrinut".

Milan je bio neumoljiv: "To se derište ne zove Obren, nego Đorđe, ono je u protokolu kršteno i zavedeno kao zakoniti sin Milana F. Hristića (Artemizinog bivšeg muža). Da li je on odista sin Milana Hristića, to ja ne znam, ali što sigurno znam, i što vam jedanput za svagda najkategoričnije izjavljujem to je, da to dete, Đorđe, nije moj sin, jeste li me razumeli".

NA KRAJU smo stigli do početka priče o vanbračnoj deci srpskih vladara. Spomenuti Velimir u razgovoru između kralja Milana i dr Vladana Đorđevića bio je "dete ljubavi" kneza Mihaila Obrenovića i Slovenke Marije Berghaus. Rođen je 1849. u Rogaškoj Slatini.

Kršten je u katoličkoj crkvi, kao Vilhelm Berghaus. Posle porođaja Marija sa detetom odlazi u Beč, gde živi u kući koju je kupio knez. Iako nikada nije zvanično priznao svog sina, knez Mihailo je plaćao njegovo izdržavanje. Kada je dečak napunio osam godina, 1857. Mihailo ga dovodi u Srbiju, prekrštava ga u pravoslavlje i daje ime Velimir.

Hroničari starog Beograda navode da je Velimir češće posećivao kneginju Juliju nego svog oca kneza Mihaila, koji bi ga uglavnom primao uveče u bilijarskoj sali u suterenu starog dvora. Ti susreti su bili kratki i zvanični. O tome je zabeleženo Velimirovo sećanje: "On mi da ruku, koju ja poljubim, zatim poljubi mene u čelo, pita me o učenju, da mi savet o odevanju, pokloni mi dukat i neku knjigu, a audijencija je gotova! Meni dođe da ga zagrlim i izljubim, ali ne smem."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)