ALBANCI NI MRTVIM SRBIMA NE DAJU MIRA: General italijanske vojske o potresnim scenama koje je video na Kosovu i Metohiji

Dr Lerario Kozimo

17. 10. 2021. u 10:25

NIKAD neću razumeti - da neko iskopa i razbaca ostatke leševa?! Video sam svojim očima uništene nadgrobne spomenike na svetoj zemlji.

АЛБАНЦИ НИ МРТВИМ СРБИМА НЕ ДАЈУ МИРА: Генерал италијанске војске о потресним сценама које је видео на Косову и Метохији

Foto Arhiva

ZAŠTO? Zašto se to dogodilo?

Nikada to nisam razumeo. Pokušao sam,ali nisam uspeo. Nikada.

Zato što zapravo nije moguće razumeti logički smisao po kome bi naoružana frakcija u ratu trebalo da uzme na nišan groblja. Da uništi nadgrobne spomenike. Da iskopa i razbaca ostatke leševa. Da istresa bes nad onima koji više ne mogu biti opasnost. Da oskrnavi svetu zemlju.

To se upravo dogodilo.Video sam da se to dogodilo: u regionu bivše Jugoslavije zvanom Kosovo i Metohija. U kome su se tih godina svi borili protiv svih. Svuda, od kuće do kuće. I u vazduhu se širio zadah mržnje, sukoba, podela. Udisao se mučan miris tela, napuštenih uz puteve.

Ali može li oružana borba imati za cilj grobove u kojima počivaju jadni mrtvi? Mislio sam da ovo nije moguće. Sve do trenutka kada sam video da se to dogodilo.

I video sam svojim očima. Tamo, upravo tamo: na Kosovu i Metohiji.

Moje zanimanje lekara italijanske vojske već me je četiri godine ranije dovelo u taj region. Bio sam u Prištini, u komandi NATO, koja je dobila ime "Filmski grad", jer je bila smeštena u prostorima u kojima su se pre sukoba proizvodili jugoslovenski filmovi.

Kozimo i Mraović, Foto privatna arhiva

 

MEĐUTIM, tog maja 2004. godine otišao sam da služim u Višenacionalnoj komandi u Prizrenu. Na jugu, blizu granice sa Albanijom.

Već nekoliko meseci situacija se pogoršavala:  vi gradovi na Kosovu bili su poprište žestokih borbi. Ništa se nije promenilo od onoga što sam video pre mnogo godina.Ništa.

Tog popodneva stigao sam u italijansku bazu "Italijansko selo" (Villaggio Italia), koja se nalazila u Peći, na severozapadu regiona. Tu smo oružjem štitili manastir koji je od 1316. godine bio sedište Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve. To mesto je imalo dodatna unutrašnja značenja za mene, jer sam iz Barija. Dolazio sam, dakle, iz grada Svetog Nikole, toliko hvaljenog i poštovanog u pravoslavnom hrišćanskom svetu.

Usput smo prošli kroz zaselak Belo Polje. Selo od nekoliko kuća, uglavnom rasutih oko groblja.

I evo, video sam. Očima. Ono što nikada nisam ni zamišljao da ću videti.

Crkva na ulazu u groblje potpuno je uništena. Zapaljena je, i još se čulo pucketanje ispod gomile drva, od srušenih stropnih greda.

Na terenu koji okružuje te ruševine svaki nadgrobni spomenik, svaka grobnica, sve je bilo srušeno, slomljeno, razbijeno. Neki od njih bili su zaprljani crvenim bojama sa natpisima koji su slavili OVK, "Oslobodilačku vojsku Kosova". Svaki grob je bio bukvalno silovan.

Gde god je ranije bio grob, pred našim očima su se pojavljivale provalije koje su izgledale uznemirujuće, kao ulaz u Had.

ŠTITIO SRPSKE SVETINJE

MONOGRAFIJU manastira Visoki Dečani na italijanski je preveo pesnik Dragan Mraović. Knjiga je štampana u 3.000 primeraka kao zahvalnost pripadnicima italijanskog garnizona na Kosmetu koji štite srpske svetinje. Kozimo je bio jedan od njih.

Sa užasom sam ugledao psa koji je pobegao noseći u čeljustima ljudsku podlakticu bez mesa, iz ko zna koje grobnice. Jedva sam se uzdržao od povraćanja.

Ne znam zašto mi je pogled bio usredsređen na tu grobnicu. Ne znam zašto sam odlučio da se upustim u to. Intuicija? Slutnja? Ne znam. Ni danas, nakon sedamnaest godina, ne mogu objasniti zašto sam imao utisak da me nešto (ili neko) iznutra zove.

Rekao sam mojim vojnicima da me sačekaju i prišao sam. Odgurnuo sam u stranu delove nadgrobnog spomenika koji su prekrivali otvor i pogledao unutra. Mrak mi nije dozvolio da vidim koliko je dubok, pa sam bacio unutra komad mermera. Na osnovu zvuka njegovog pada na dno zaključio sam da je to moralo biti manje od par metara dubine. Zato sam odlučio da siđem. I spustio sam noge u grob, podupirući se rukama o ivice dok nisam skočio i dok nisam dodirnuo njegov pod.

PRVO sam podigao pogled kako bih proverio položaj izbočina u zemlji koji će mi omogućiti da se popnem. Zatim sam se okrenuo da istražim unutrašnjost. Nisam ni imao vremena da upalim baterijsku lampu, kad sam stao na nešto mekano. Osvetlio sam to mesto.  Uzdrhtao sam. Bila je to glava magarca (ili mazge, ko zna), koja je još krvarila na kosturu onoga ko je sahranjen u toj grobnici. Po odeći sam shvatio da je žena.

Zgrabio sam životinjsku glavu i izbacio je kroz otvor u koji sam ušao. Zatim sam ponovo sastavio udove leša na najbolji način i sa pijetetom, iako u takvim lošim uslovima.  Kad sam završio, pozdravio sam tu mrtvu ženu. I izašao sam.

Ono što se tada dogodilo nikada nisam ispričao. Ni tada, ni kasnije. Ja to sada radim.

Dok sam izlazio iz groba, jasno sam čuo ženski glas kako izgovara reč, jednu reč na srpskom: "Hvala".

Nisam se okrenuo: savršeno sam znao ko je to izgovorio.

A kad sam izašao na svetlost dana, nastavio sam da radim posao koji sam izabrao.

Zaista se ništa drugo nije moglo učiniti.

Pisac, nosilac ordena...

LERARIO Kozimo, rođen 1958. godine u Bariju, bio je hirurg, sanitetski brigadni general italijanske vojske. Danas je u penziji, nosilac je visokog ordena Republike Italije, komendator, prozni pisac, autor pozorišnih tekstova i filmskih scenarija...

Prevod s italijanskog
Dragan Mraović

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (6)