Avionima protiv grada: Evo kako se tehnološki razvijene zemlje brane od vremenskih nepogoda

Problem štete od grada postoji oduvek, mada meteorolozi i ekolozi tvrde da se ta prirodna pojava intenzivirala zahvaljujući klimatskim promenama koje se poslednjih godina zaista dešavaju.

Naši daleki preci su se od grada branili molitvama, pesmom, vradžbinama i drugim „metodama“ njihovog doba, što naravno nije ni malo pomagalo. U Nemačkoj postoje zabeleške o premlaćivanju sveštenika čije molitve, sa krstovima u rukama uperenih u pravcu crnih oblaka, nisu pomogle da gradonosni oblaci zaobiđu sela za čije su se žitelje popovi molili. Po mišljenju seljana, demoni i crna magija, veštice i vradžbine su bile jače od molitvi! Marija Terezija je u 18. veku zabranila „teranje“ oblaka vikom, drekom i zvonjavom crkvenih zvona jer sve to nije imalo nikakvih efekata.

Tek oko 1900. godine, napredkom industrije, pokušana je „savremenija“ borba protiv grada. Hroničari tog vremena su zabeležili da je u Austrougarskoj, Italiji i Francuskoj bilo instalirano oko 15.000 topova veoma dugih cevi u obliku levka na kraju cevi, čiji su plotuni trebali da „razbiju“ oblake. Osim gromoglasne pucnjave, ni ta metoda nije donosila željene rezultate. „Bombardovanje“ oblaka raketma koje su mogle da eksplodiraju na visinama od 1500 do 14.000 metara su u Nemačkoj zabranjene još 1933.g. jer detonacije raketa, bez nekih dodatnih hemikalija, nisu davale željene efekate.

Tek oko 1946.g. po opitima koje je provodio nobelovac iz SAD Irving Langmur o mogućnostima da srebrojodid „razbija“ stvaranje leda, Vincent Šefer i Bernard Vonegut su došli na ideju da je možda moguće da se rasprskavanjem tog hemijskog jedinjenja u gradonosnim oblacima, spreči zaleđivanje vode u veće ledene „kuglice“. Naravno da ove „očeve protivgradnih raketa“ Švajcarci odavno negiraju tvrdnjom da je njihov pirotehničar Karl Miler još 1940.g. proizvodio rakete punjene srebrojodidom i ispaljivao ih u oblake. Miler je preminuo 1942 g. ali su docnije generacije pirotehničara itekako dobro zarađivale proizvodnjom raketa za koje mnogi današnji stručnjaci tvrde da njihovo dejstvo ne prelazi stopu efikasnosti od maksimalno 10 odsto! Neki od pomenutih stručnjaka negiraju čak i tu cifru.

Kao i mnoge druge tehničke novotarije, iz Sjedinjenih američkih država došla je i metoda ubrizgavanja srebrojodida u gradonosne oblake iz manjih aviona. Nemci su prihvatili tu mogućnost tako da danas postoji više manjih aviona pri Društvima za borbu protiv grada. Te letilice su snabdeveni posebnim agregatima koji isprskavaju mešavinu acetona i srebrojodida –uglavnom kod leta aviona ispod gradonosnog oblaka. Termovazdušna strujanja dižu isprskanu mešavinu direktno u oblake gde srebrojodid sprečava stvaranje ledenih kuglica. Umesto grada nastaje često jaka kiša.

Nedavno smo imali priliku da se telefonom čujemo sa ekspertom za zaštitu okoline i jednim od prvih boraca protiv šteta koje u Južnoj Nemačkoj nanose padavine grada primenom novijih metoda odbrasne- Hermanom Gisi. Njegova firma Radar Info iz Karlsruea nudi savetodavne usluge po pitanju zaštite od grada. On kaže da je veoma važno, na kraju kao i kod borbe raketama, radarsko osmatranje i što tačnija lokalizacja gradonosnog oblaka. Svi kasniji potezi –start aviona i rasprskavanje delotvorne hemikalije su danas već postali rutina.

Naravno, kaže Gisi, do postoje neke interesne grupe, npr. onih koji proizvode ili trguju protivgradnim raketama. Oni negiraju uspehe korišćenjem aviona. Ipak u stručnoj literaturi se nalaze dokazi o efektu zaštite koji su u odnosu na rakete čiji su efekti od 0-10%, iskazuju brojkom od 50 i više procenata! To je i razumljivo, jer avion može tačno da prema radarskom osmatranju „pogodi“ potrebnu visinu delovanja i da za veoma kratko vreme obradi velike površine podoblačnog prostora kako bi srebrojodid mogao da deluje.

Pomenimo da su se nekoliko po povrtarstvu i voćarstvu poznatih južnonemačkih okruga, kao Rozenhajm, Traunstein i Mizbah u Bavarskoj ili Rems-Mur, Švarcvald-Bar idr. okruzi u Baden-Virtembergu, udružili u „avionskim napadima“ na gradonosne oblake. Tvrde da se godišnje investicije za zaštitu desetine hiljada hektara od grada- za korišćenje aviona, plate pilota i potrebne hemikalije kreću od oko 200 do 300.000 evra, itekako isplate spasavanjem roda voća i povrća.

Da ova ne više tako nova metoda zaštite od grada dobro funkcioniše, pokazuje i angažman poznatog švajcarskog osiguranja letina „Baloise“ koje finansira avio-zaštitu srebrojodidom. Oni navode da je 2018.g. uspešno zaštićen rod u vrednosti od oko 5 miliona evra, uz izdatke koji ne prelaze više od 8 do 10% vrednosti voća i povrća. To im, kaže njihov potparol, klasičnim raketama nikada ne bi pošlo za rukom.

Ekolozi tvrde da je minimalna količina srebrojodida koja iskišnjavanjem padne na tlo apsolutno neškodljiva i ne smeta ni judima ni opštoj zaštiti okoline.

Iz razgovora sa stručnjacima smo primetili njihovo čuđenje da Srbija još uvek -kako kažu- „nebo gađa raketama a letina propada“. Dobar savremeni radarski sistem za meteo-osmatranja i po koji avion kojih ima bezbroj u letačko-sportskim društvima u Srbiji, kao i agregati koji se na letilicu naknadno montiraju, mogu da se veoma brzo ispalte donoseći poljoprivrednicima i voćarima sigurnost i dobit a ujedno i novčanu zaradu već postojećim aero- klubovima.

Interesantno je pomenuti, da Rusi već decenijama pred svaku Oktobarsku paradu ili pred paradu „Dan pobede nad fašizmom“ koriste srebrojodid da „iscede“ kišne ili gradonosne oblake kako bi tih dana vreme bilo lepo i sunčano. Doduše, zajedljivi zapadnjaci, pamte i dane kada je „iskišnjavanje“ bilo urađeno ili prerano ili prekasno –npr. na paradama za 9.maj 2005 i 2008 g. u Moskvi, kao i na skupu G8 u Petersburgu 2006. godine. Slično je bilo i u Kini na otvaranju Olimpijade 2008. godine. Kiša je zaista pljuštala po učesnicima pomenutih manifestacija, ali bar grada nije bilo! Malo je verovatno da bi se uz dans moguća bolja radarska osmatranja i tačnije proračune tako nešto opet dogodilo našim prijateljima Rusima i Kinezima.

Možda bi Krkobabić koji itekako radi na stvaranju novog tipa zadrugarstva u Srbiji, mogao da pokrene akciju saradnje u vidu združivanja osiguravajućih društava, poljoprivrednika i voćara, aero-klubova i države kako bi se u najgorem slučaju štete od grada smanjile bar za 50% godišnje.

Ulaganje u ovu vrstu odbrane od grada moglo bi da bude interesantno i za investicije naših ljudi iz rasejanja. Takav vid zadrugarstva bi mogao da funkcioniše u vidu posedovanja akcija. Lični rad i duži boravak naših iseljenika-akcionara u Srbiji, osim nešto uloženog kapitala, ne bi bio preko potreban. Ali bi i njihov angažman, pored angažmana drugih, pomogao da što ređe čitamo u štampi ili gledamo na TV kanalima izveštaje o katastrofalnim posledicama od grada.