Hrvati se smeju seriji o Anti Gotovini: Patetični monolozi i plod ljubavnog trougla Čaka Norisa, Bonda i Kazanove

SERIJA o Anti Gotovini "General" sve je više na meti kritika javnosti u Hrvatskoj, ali ne zbog veličanja ratnog zločinca, već neverovatnih gafova i propusta, koji iz epizode u epizodu izazivaju podsmeh publike.

Dalmatinac koji se čudi veličini mora, konji maskirani u kamile, metak koji ide u leđa, a prođe pored glave, Legija stranaca koja prijem novih radnika oglašava kao kafić na Trešnjevci, komandiri čije sentence zvuče poput stihova provincijskih pesnika.

Pročitajte još: "Manipulacija istinom i gomila đubreta": Hrvati nezadovoljni prvom epizodom serije o Gotovini

Ratnici kojima lica posle bitaka izgledaju glatko i nežno poput dečje stražnjice, vojnici u formacijskom kretanju najsličnijem pejntbol na tim bildingu IT kompanije, patetični monolozi ocvalih migranata dugi kao govori predsedničkih kandidata, bračne svađe slične raspravama zabrinutih majki i hiperaktivnih sinova mlađe dobi, romantika iz roto romana, kasting koji kao da su radili članovi društva slepih i slabovidnih osoba, nategnute elipse kojima nedostaju fusnote...

Ovo je duga lista krajnje čudnih detalja koji su najviše boli oči novinarima portala “Express”. Ostatak jako oštre kritike autora Emira Imamovića pročitajte u nastavku:

Ma sve bi se to nekako i moglo - teško, istina - podneti, samo da glavni lik televizijske serije "General" nije poput japanskog Pinokija: onoga što ne laže, nego automatski, hladno, izvršava sve što se od njega zatraži. Talenat se ne može izgubiti, ali se može pozajmiti.

Jednom naučeni zanat je, međutim, kao vožnja bicikla. Antun Vrdoljak, autor nekih od najznačajnijih filmova u istoriji hrvatske kinematografije, ne režira pretenciozno: scene su mu raskadrisane, njegovi kadrovi nisu takvi da svojom nepodnošljivom dužinom fingiraju umetnost u pokušaju, drugi plan mu nije pustinja Gobi i zna, o i te kako dobro zna, da su i filmovi i dramske serije skupa igračka.

Na prvoj, uvodnoj špici "Generala", Tonči Vrdoljak je potpisan i kao scenarista, autor dijaloga i karakterizacije i tu, zapravo, lepo piše zašto su dugo najavljivane, avansno razvikane, skupo plaćene, sporo završavane i iščekivane epizode ovakve kakve jesu.

- Snažni likovi privlače našu pažnju, bilo da ih srećemo u stvarnom životu, bilo da ih vidimo na ekranu. To je bila poruka prvog izdanja ove knjige i ona u potpunosti važi i danas. Imao sam sreću da prisustvujem Kursu pisanja scenarija 434 na UCLA (Univerzitet Kalifornije - Los Anđeles) pre nego što se njegov tvorac Lu Hanter povukao u penziju. I sam snažna ličnost, Lu je vodio seminar odeven u staru majicu, sa šarenim, živim papagajem na ramenu.

Dok je govorio, slušao, podučavao, papagaj se šetao po njegovim ramenima i glavi. Svojim ponašanjem Lu je prenosio pravi duh karnevala o kojemu sam pisao u ovoj knjizi, duh koji se nalazi u centru života i pisanja, duh u kojemu su sjedinjeni mašta, praznik i sloboda - piše, pored ostaloga, Endru Horton, američki scenarista, profesor i filmolog u knjizi "Likovi, osnova scenarija". Horton je u delu nama dostupnom ili na engleskom jeziku ili u prevodu na srpski, recimo tako, razradio ono što je, navodno, rekao Džon Ford: "Dajte mi zanimljive likove, njima će se već nešto dogoditi".

I sve to zna Tonči Vrdoljak, samo što je odlučio da ga više ne interesuje. Autor nekih priča o likovima/ljudima koji su ga iskreno zanimali i s kojima se suživljavao - jer se drukčije ne može razumeti karakter - bili oni lopovi, ustaše, partizanski komandanti..., od Ante Gotovine je napravio lepu lutku - lepu kao njegov zet i lutku kao i svaku drugu: predmet za igranje bez kapi života u sebi. Umesto fokusiranja na zanimljiv lik kom se svašta dogodilo, Vrdoljak je nanizao događaje oko njega. Divna je to platforma za neuspeh i najbolji put za katastrofu u više nastavaka.

Objašnjavajući svoj scenaristički pristup, Kventin Tarantino je jednom rekao kako ni on ne zna što će njegov lik nakon što zavuče ruku ispod mantila, tamo gde inače drži pištolj, zapravo izvući. U prevodu, tek kad je pisac postao svoj lik te ušao i u njega i u kontekst, postaje mu jasno zašto će u ruci i kadru završiti maramica ili magnum 357. Umesto Kikaša i Matana iz "Prosjaka i sinova" ili Dikana iz filma "U gori raste zelen bor", Vrdoljak je od generala Ante Gotovine napravio plod ljubavnog trougla Čaka Norisa, Džejmsa Bonda i Kazanove, pa sve to natovario na pleća Gorana Višnjića, glumca kojeg je nesuđeni tast vinuo do Holivud, a stvarni vratio u realno stanje neuverljivog provincijskog lepotana koji, možda, ima široku dušu, samo što se ona nikad ne vidi pred kamerama.

Ketman - u onom izvornom, šijitskom tumačenju, ne u evropskom shvatanju - dakle, navodno podobni režiser koji je pravio i te kako subverzivne filmove krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka u SFRJ, iskoristio je trenutak i pretvorio se u političkog komesara sa zadatkom da svoj talent i filmsku umetnost upregne u veličanje (kontra)revolucije.