ZAPISI IZ PARIZA: Provansa

IMAM prijatelje koji rado gledaju biciklističku trku Tur de Frans, pre svega zato da bi uživali u krajoliku nenadmašne Provanse. Redovno, maršruta ovog velikog sportskog spektakla prolazi vijugama, džadama i kalama jednog od najlepših regiona Evrope i sveta.

Provansa je sredina istorijskog zapleta. Ovaj bogomdani pejzaž je svedok invazije Saracena, poprište iskazivanja različitih nacionalnih supremacija, teren čestih srednjovekovnih sukoba, mesto religijskih i vlastelinskih borbi i utočište templara. Sva ta mešavina utapa se u njegovu dušu i vizuelni primat.

Na prostoru od kamena i pečene zemlje još od srednjeg veka prosperiraju pitoreskne nastambe. Njihovi visoki zidovi podupiru uske staze koje vode ka trgovima, gde se oko fontana iz čeljusti maskerona lagano odvija društveni život, s opojem anisa u čašama pastisa. Oko popodnevnih mislilaca, u hladu iskusnih platana, mreže opština, kafana i prodavnica mirisnih sapuna.

Logikom puža, kuće se vrtoglavo pentraju do najviše tačke. Sveži vetrovi tumaraju usecima između zgrada kojima se ponekad prolazi popreko. Fasade blede na suncu. Pridržavaju veš koji se suši i kruti između primaknutih komšijskih prozora. Na njima, bugenvlija srasla s istorijom.

Uske ulice skončavaju stepenicama, a trpezarije se naslanjaju na crkvu. Viševekovna zvona tačno u dvanaest svečano označavaju podnevni mrtvi mir, na bazilici čiji sat otkucava neprolazne minute. Ovde je vreme stalo.

Kolonade na kraju slepih ulica završavaju se pogledom od koga se muti svest. Odavde, oči lutaju između planinskih masiva, vinograda i dolina lavande, čije poleganje oponaša mediteranske talase, a zvuci cvrčaka pojačani morski šum.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Zaljubljeni

Sa ove tačke se može tragom zagubljenih rečica zelenih voda, među trnjem i niskim rastinjem. U duhu provansalske arhitekture, u senci dvoraca, ova sela su azil pisaca, slikara, zaljubljenika u dugi sat i inkarnaciju autohtonog spokoja.

Na spoju dva kaldrmisana pravca, šarm i mikroklima rasparčanih feudalnih poseda čuče na dnu kamenih bunara iz kojih se širi hlad. Slede zalasci sunca koji otkrivaju da se sa životom ponovo ima kud.

Tu sam boravio u kamenim kućama, netaknutim još od petnaestog veka i vremena Renea Prvog Napuljskog, sina Luja Drugog Anžujskog i Jolande od Aragona. Po ovim podovima gazio sam rasprostrtu lipu koja se tako sušila za čaj, dok je iz stogodišnjih šifonjera dopirao miris lavande sa uštirkanih čaršava okađenih plemenitim sturkom.

Za apostolskim stolovima ispijao sam sivo vino iz glinenih amfora. To je ono vino providno kao voda, svetlije od bilo koje ružice, koje hladi dušu i bistri um, dok se na površini amfore mreškaju talasi zagubljenog provansalskog mora.