VISOKA litica Boračkog krša sa nakostrešenim tamnim kamenim stubovima deluje nezemaljski kada se posmatra iz pitome gružanske kotline. Uprkos negostoljubivom izgledu, ona od ukidanja vanrednog stanja od jutra do mraka odzvanja od glasova ljudi koji se penju na vulkanski breg da bi uživali u veličanstvenom pogledu. Žeđ za širokim vidicima posle dvomesečne izolacije u četiri zida donela je renesansu "slavnom gradu Boraču" na vrhu gromade od crne lave.

Osećaj slobode na 200 metara visokoj litici je opčinjavajući, pa se neretko traži mesto više na stenama kraj ostataka kule sa koje su Gružu osmatrali i car Dušan, despot Stefan Lazarević i despot Đurađ Branković.

Mnoge "pokondirene tikve" koje su smatrale životnim uspehom odlazak do turskih plaža, sada silom prilika upoznaju Srbiju i iščuđavaju se čega sve ima u njoj.

- Otkad ukinuše karantin, navalio narod kod nas, kao da je svaki dan Petrovdanski vašar - zadovoljno komentariše meštanin Baja kolonu od četrdestak planinara iz Beograda.

U Boraču ni sanjali nisu da će pandemija doneti procvat turizma i vratiti u stara domaćinstva meštane koji su odavno otišli u gradove. Opština Knić, u kojoj se Borač nalazi, postala je čuvena kao "korona-fri" područje. To doprinosi aktuelnom turističkom bumu u selu od oko 600 stanovnika, koje je u srednjem veku bilo veliki grad ubeležen na kartama Evrope.

Stena koja je korišćena kao stražara




Crkva Svetih arhangela iz 14. veka
Staroslovenski nedešifrovani zapis u steni



U međuratnoj Jugoslaviji Borač je bio zanatska varošica na raskrsnici starih, najkraćih puteva između Gornjeg Milanovca, Čačka i Kragujevca. Posle Drugog svetskog rata napravljene su nove obilazne saobraćajnice. Nekadašnji "slavni grad" je završio u slepoj ulici, na kraju poslednjeg gružanskog asfalta.

U 20. veku, iako u srcu Šumadije, na samo tridesetak kilometara od Kragujevca, Borač je propadao. Nije pomagala ni slavna prošlost, ni prirodne lepote. Za njih je malo ko i znao dok nije proradila "rođačka veza". Tek je kultna serija "Moj rođak sa sela", po scenariju Radoslava Pavlovića, otkrila Srbiji njeno blago. Pre njenog emitovanja, za Borački krš, ruševine velikog grada i crkvu iz 14. veka znali su samo ljubitelji istorije, tragači za blagom i planinari.

Do preokreta je došlo u oktobru 2008, kada se u špici serije kao zaštitni znak pojavio Borački krš. Lepote i čuda ovog dela Šumadije milioni gledalaca otkrivali su prateći doživljaje obaveštajca pukovnika Vranića i učiteljice Dunje, seoske lole Drakčeta i njegovih Maleševića.

Autobusi puni turista koji su želeli da vide svoje filmske junake stizali su u Borač, ali kada se televizijska priča završila, interesovanje je splasnulo. Čamotinja je ponovo okovala selo. Tokom privatizacije kragujevačkog javnog prevoza ono je nekoliko godina ostalo bez redovne autobuske linije, što je doprinelo iseljavanju mladih i umiranju starih.

Najviše je tugovao Dušan Božović, hroničar i pesnik Borača, koga su angažovali kao vodiča hiljadama ljudi, uključujući i akademike. Ostajali su bez reči kada bi im Božović ispripovedao pravu priču, o gradovima na Boraču koje su gradili Kelti, Rimljani, Vizantinci, Srbi. Vodio ih je da gledaju Gružu sa mesta gde su stajali ratnici i vladari.
- Borač je bio jedno vreme prestonica despota Stefana, Odavde su vođeni državni poslovi, sretali su se karavani, radile su škole. Za sve to postoje dokazi u dokumentima i još više na terenu, samo kad bi neko hteo da dođe, vidi i istraži - pričao nam je Božović.
Da njegova priča nije puki lokalpatriotizam svedoče reči arheologa prof. dr Vojislava S. Jovanovića: "Položaj tvrđave na Boračkom kršu je odabran znalački i ona je u strategijskom pogledu potpuno gospodarila okolinom. Bila je najvažnija odbrambena tačka u dolini Gruže, na važnom putu koji je Rudnik i Beograd povezivao s klisurom Ibra i dolinom Raške. Despot Stefan je boravio u Boraču dok još nije bio izgradio ni Beograd ni Manasiju, što na posredan način govori o značaju grada. Borač je sve do danas ostao neistražen, i uprkos njegovom nekadašnjem značaju o ovom gradu se veoma malo zna".

Od njegove posete davne 1985. ništa se nije promenilo. Arheološka istraživanja još nisu započela, na radost divljih kopača koji decenijama prodaju dragocene predmete koje iskopavaju razarajući ostatke "slavnog grada". Među kupcima su i naši muzeji.
Ugledni gosti, čim odu iz Borača, zaboravljaju obećanja da će učiniti sve da najzad započnu istraživanja. Ni posle neverovatne popularizacije ovog mesta u seriji, institucije koje se bave naukom, kulturom i turizmom nisu se prenule iz decenijskog sna. Borački krš, jedinstvena vulkanska formacija u Srbiji, tek prošle godine je proglašena spomenikom prirode. Veliki putopisac Feliks Kanic je smatrao ovo mesto čudom prirode još sredinom 19. veka, kada ga je obišao, i još tad nacrtao ostatke drevnih građevina.

TAJANSTVENI MANASTIR

OBELEŽAVAJUĆI pešačku stazu od Gornjeg Milanovca preko planine Ješevac do Borača kragujevački planinari su nehotice oživeli drevni karavanski put srebra iz majdana Rudnika. Njegovi dobro kaldrmisani delovi izazivaju čuđenje modernih posetilaca, koji ne znaju da su tuda u kasno leto 1389. marširali poslednji srpski vitezovi da u Boraču brane Srbiju od ugarske najezde. Na oko 8 kilometara od tvrđave, u šumi se nalaze ostaci monumentalne a neistražene manastirske crkve duge 19,2 metra i široke 6,5 metara.