NIŠ, najveći srpski grad posle Beograda, bio je prva žrtva naših zapadnih "saveznika".. Sreda, 20. oktobar 1943. godine. Časovnici pokazuju da je 13 časova i 3 minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera.


S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana.


Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Šiptarske, Gvozdene i Banjalučke ulice.


Pakao je trajao 14 minuta. U ruševinama život gubi više od 250 ljudi, žena i dece. U prisustvu nekoliko hiljada Nišlija većina žrtava je, posle opela, sahranjena u zajedničku grobnicu. Na svaku humku poboden je krst, a na sredinu zajedničke grobnice stavljen je veliki čamov krst na kome su krupnim crnim slovima ispisane reči: "20. oktobar 1943."


Nemački okupatorski objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja.


Na vest o angloameričkom razaranju Niša, koje je usledilo samo nekoliko dana posle moskovske konferencije predstavnika SSSR-a, SAD i Velike Britanije, na kojoj se raspravljalo i o situaciji u Jugoslaviji - u Beogradu su preduzete sve mere za proglašenje uzbune. Železnički saobraćaj je odmah obustavljen. Sa železničke stanice sklonjeni su svi civili, a činovnici Ministarstva saobraćaja poslati su kućama.


SEDAM dana kasnije, 27. oktobra u 11 časova, u Sabornoj crkvi u Beogradu održan je pomen nevinim niškim žrtvama. Uz sasluživanje velikog broja beogradskih sveštenika i hora Prvog beogradskog pevačkog društva činodejstvovao je episkop Valerijan, a govor posvećen žrtvama prvog "savezničkog" bombardovanja Srbije održao je Vlada Milutinović, protojerej beogradske Vaznesenske crkve.


Istog dana, u isto vreme, pomen prvim stradalnicima anglo-američkog bombardovanja, koje, inače, nije imalo nikakve veze sa bilo kakvom kopnenom operacijom u ovom delu Balkana, održano je i u Nišu, Kragujevcu, Požarevcu i mnogim drugim gradovima Srbije.


Pet meseci kasnije Englezi i Amerikanci ponovo su se obrušili na Niš. Desilo se to 30. marta 1944. Samo jedna bomba teška 500 kilograma srušila je i u prah i pepeo pretvorila četiri porodične kuće u centru ovog izmučenog grada.


Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Sedmog dana pored zajedničke grobnice žrtava od 20. oktobra 1943. iskopana je nova kolektivna grobnica. U nju su 7. aprila 1944. spuštena tela 11 Nišlija, a nekoliko desetina preostalih nesrećnika sahranjeno je u porodične grobnice.


- Ja bih razumeo bombardovanje Niša - rekao je opraštajući se od svojih sugrađana okružni načelnik Jovan Barjaktarević - da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali.


Još sve žrtve ovog, drugog bombardovanja, nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, po treći put, ustremili na Niš. Bilo je to u sredu, 5. aprila 1944.


PRVI znak za uzbunu dat je u 13.30 časova. Sat i po kasnije, kad su svi pomislili da je opasnost prošla, nad gradom su se u borbenom poretku pojavili prvi anglo-američki bombarderi. Brujali su iz pravca severoistoka.


Ovog puta režija razaranja grada na Nišavi bila je još ciničnija. Prvi avioni su obavili Niš veštačkom maglom, a oni koji su stizali iza njih nasumice su, sa visine od tri-četiri hiljade metara, bacali svoj ubitačni tovar. Prvi udar počeo je u 15, a drugi u 15.15, treći, najžešći, u 15.40 časova.


Na bespomoćne Nišlije Englezi i Amerikanci su izručili 248 bombi, od kojih samo tri nisu eksplodirale. Najlakše su imale 100, a najteže 500 kilograma. Život je izgubilo 88, a teže i lakše je ranjeno 184 ljudi, žena i dece. U ruševinama su ostale cele porodice. Pored ostalih i porodice Aleksandra Petrovića i Tome Milosavljevića. Poginuli su i osamnaestogodišnji Radomir Ilić iz sela Toponice i trinaestogodišnji Miroslav Miloradović.


Srušene su desetine porodičnih kuća i javnih zgrada. Bombe su padale čak i po gradskom groblju. Naši "saveznici i oslobodioci" nisu poštedeli ni Sabornu crkvu, njen ikonostas, pevnicu i oltar.


- Dojučerašnji naši saveznici - izjavio je predsednik niške opštine Jovan Čemerikić - svojim bezumnim držanjem i grubim terorističkim napadima iz vazduha u crno zaviše ovaj grad. Stvoriše mu oreol mučeništva. Pobijeni svet je većinom sirotinja.


Nemački objekti opet su ostali čitavi.


Deset dana kasnije, 15. aprila, na Veliku subotu, engleski i američki bombarderi nastavljaju da seju smrt po Srbiji.


NA METI je opet, četvrti put, bio Niš. Na Veliku subotu razaranje ovog već duboko ucveljenog grada trajalo je, sa kraćim prekidima, ravno pet časova. Napad su izvele 446, 447. i 448. bombarderska eskadrila - 321. bombarderske grupe - 12. vazdušne komande Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih Američkih Država. Počeo je tačno u 11 časova, baš u vreme kada su, pet i po meseci ranije, 27. oktobra 1943. godine, u crkvama širom Srbije održavani pomeni žrtvama prvog anglo-američkog bombardovanja ovog grada. Poginulo je 700 građana Niša, a od toga 150 radnika samo u Železničkoj radionici u Nišu.


Naselje Crveni krst je sravnjeno sa zemljom.


U vazduh su leteli čak i posmrtni ostaci onih nesrećnika koje su ti isti Englezi i Amerikanci pobili prilikom ranijih bombardovanja Niša. Gradsko groblje bilo je potpuno razrovano, krstovi s kolektivnih grobnica oskrnavljeni.


Preživelo stanovništvo odmah je napustilo grad, pa je Niš narednog dana, na Uskrs, 16. aprila, bio potpuno pust.


NAČINjANjE TABU TEME


ANGLO-američko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela tek u poslednje vreme počinje da dobija pravo građanstva u našoj istoriografiji. Povodom ove enigme organizovan je i jedan naučni skup. U Leskovcu, verovatno najvećoj žrtvi ove "pomoći" anglo-američkih "saveznika i oslobodilaca" organizovana je rasprava na kojoj je ta tabu tema formalno načeta, ali pravi smisao i cilj ove operacije još nije otkriven. Veliki doprinos istorijskom pomeranju ka otkrivanju pozadine ovog tragičnog čina za srpski narod, dao je dr Momčilo Pavlović, iz Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, koji je sa Veroljubom Trajkovićem autor knjige "Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. studija i dokumenti". Tome možemo još da dodamo pokoji novinski tekst i sve to zajedno stvara utisak da se ta misterija do kraja i ne može rasvetliti.