Zečevizija: Suze Sonje Lokar i Slobina podignuta brada

U ovoj emisiji nije rečeno ili se ne vidi i ne čuje dovoljno dobro to da smrtna presuda Jugoslaviji nije doneta na nekom balkanskom partijskom skupu nego u vladajućem klasteru svetske politike, odmah posle pada Berlinskog zida; da nije u pitanju bio ikakav ideološki sukob nego geopolitički prevrat globalnih razmera, kojim je na scenu hrupila svetska hegemonija; da su „slovenački komunisti“, inače čauši Kola, Genšera i koga sve ne, pri svemu tome dobili ulogu lokalnog podizvođača i da su svoje uloge, po navadi, odigrali jadno, kao legitimni potomci Korošeca i Bevca… Odluka o napuštanju kongresa doneta je izvan Slovenije daleko pre nego što su ovi „reformisti“ bezazleno predložili da deviza kongresa bude „Europa zdaj“ (na šta su naivne komunjare u Beogradu popadale u nesvest, ne shvatajući da je u pitanju ciljana provokacija, kao što u emisiji cinično objašnjava autor ovog „predloga“ Ciril Ribičič, tada nominalni šef slovenačke partije, sin glavnog slovenačkog udbaša i docnijeg predsednika jugoslovenske vlade, optuženog od svojih za genocid u Sloveniji 1945). Ti Slovenci bili su lokalna dimna zavesa ne za ideološki obračun Zapada sa Istokom (komunizam se u SSSR-u uskoro skljokao sam od sebe) nego za razbojnički geopolitički udar kojim je uspostavljen unipolarni svet. O svemu tome slaboumna radna predsedništva i dementna partijska tela nisu htela da znaju išta. Tada je Milošević grčevito branio jugoslovenstvo i komunizam. A kad je propalo i jedno i drugo – setio se Vidovdana.

Zbilja, da se nije nekako držao u ratu 1998. i 1999, a herojski docnije u Hagu, Milošević bi i sam otišao u istoriju pod hipotekom jugoslovenstva i komunizma, dve najveće stigme u novijoj istoriji Srba. Poslednji u Evropi verovao je u njih i tvrdoglavo odbijao da ih pusti niz vodu. Bila je to njegova tragična uobrazilja, fiks-ideja stiškog skojevca, koja ga je i odvukla tamo gde je okončao svoju životnu misiju. U Hagu on nije bio optužen za službu Jugoslaviji i komunizmu nego za „Veliku Srbiju“ i izmišljene ratne zločine. Srbi ionako nisu bili popularni, nisu to ni danas i neće još dugo biti (naša slobodarska priroda i svetosavski zavet ne daju se preumiti neoliberalnim mantrama), ali je Sloba samo dodavao džebanu autorima teorije o remetilačkom faktoru iz Vašingtona, Berlina i Brisela, zbog koje i danas još postoji surogat zvani Zapadni Balkan. Lako je sada biti pametan. Ali je činjenica da je ovaj momenat u jednočasovnoj emisiji o propasti SKJ ispušten, a da se tamo razglaba o bezveznim sitnicama (monolit protiv konsenzusa, savez saveza umesto demokratskog centralizma i lanjski snegovi), čime se zamagljuje sve što danas znamo o ovom događaju i čemu nas je, valjda, naučila istorija. Poslednji kongres SKJ označio je istovremeni kraj Jugoslavije i komunizma. I bio uvod u krvavi rat. A Slobin prezrivi osmeh i podignuta brada, zajedno sa Sonjinim suzama – bila su dva glavna snimka koja su se urezala u sećanje s ove kremacije.

(Božidar Zečević/Pečat)