Dr Olga Četverikova – Kako se stvara postčovek (1.deo)

Priča o digitalizaciji obrazovanja postala je glavni narativ našeg doba. Progresivna je, praktična, vodi u svetliju budućnost. Ipak, neke senke kao da se vide na horizontu ove priče. O čemu je reč?

Ono što se danas dešava u našem društvenom životu može biti shvaćeno samo u svetlosti onih globalnih promena koje su posledica prelaska svetske upravljačke klase na ostvarenje sveobuhvatne tehnološke revolucije. Neki je nazivaju trećom, a neki četvrtom industrijskom revolucijom (Industrija 4.0), a neko i petim tehnološkim poretkom. Ali zbog masovne primene informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT) najčešće se definiše kao „digitalna revolucija“, to jest – u pitanju je izgradnja globalnog postindustrijskog informacionog društva, zvanično proglašena na Samitu G8 u julu 2000. godine. Ona se izražava masovnom robotizacijom, automatizacijom i kompjuterizacijom, uvođenjem nano- bio- i informacionih tehnologija (NBIK – tehnologije), izmenom karaktera i organizacije proizvodnih procesa, razmene, potrošnje, socijalne strukture društva, sistema uprave i opštenja, i, što je najvažnije, samog čoveka, njegove svesti, pa i same njegove prirode.

Kakav je uticaj novih tehnologija na svet u kome živimo? Da li je reč o spontanitetu tehnološkog razvoja ili je u pitanju proces kojim se rukovodi sa strane?

Nove tehnologije kardinalno menjaju karakter rada u svim oblastima i profesijama, ne samo u sferi proizvodnje nego i usluga, što vodi do radikalnih promena na tržištu rada. Takve iste dubinske promene dešavaju se u sistemu upravljanja, i, što je najvažnije, u sistemu vladanja. Reč je o privatizaciji državnih funkcija, što sasvim odgovara stavu koji je izrekao Dejvid Rokfeler još 1999. godine: „Nešto mora da zameni vlade kao takve, i mislim da to najbolje može da obavi ’privatna’ vlast.“ I zaista – na Zapadu od devedesetih godina prošlog veka nestaju granice između države i privatnog biznisa, kojem država predaje svoje funkcije.

Gde se, po vašim uvidima, nalazi središte ovakvog razvoja postindustrijskog društva?

Epicentar ovog procesa nalazi se u SAD, gde svom snagom sprovode proces srastanja privatnih i državnih struktura. To se naročito vidi u delatnosti američkog vojnoindustrijskog kompleksa, gde je od početka devedesetih godina prošlog veka započela ogromna reforma, pri čemu su u vojnoindustrijski kompleks aktivno uključeni investicioni fondovi, koji se bave restrukturiranjem krupnih korporacija i kreiranjem novih tehnoloških lidera. Od 2001. do 2005. godine, na osnovu koncepcije mrežnocentričnog rata u SAD, došlo je do dubinske promene strukture odbrambenog kompleksa, koja je, da bi bila izvedena, podrazumevala uključivanje širokih krugova privatnog biznisa. Investitori učestvuju u uključivanju oružanih snaga u biznis, stvaranju startapova u oblasti vojne tehnologije i vojnih servisa, kao i nuđenju proizvoda za vojnu i civilnu upotrebu, a davanje pojedinih zadataka iz oblasti delovanja vojnih i policijskih snaga na izvršenje privatnim kompanijama već je postalo masovan proces. Privatizuje se i oblast obaveštajnog rada. Na taj način, Agencija za nacionalnu bezbednost SAD (NSA) sve više upada u zavisnost od privatnih kompanija, koje dobijaju tajne informacije.

Šta se dešava sa politikom u doba digitalizacije? Kako funkcioniše nova vlast za novo doba?

Uvođenjem informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT) nekomercijalne organizacije i fondovi imaju sve veću ulogu u upravljanju. O tome kako vlast, na račun države, prelazi u ruke novih gospodara, podrobno piše Klaus Švab u svojoj knjizi „Četvrta industrijska revolucija“. On ističe: „Vlade moraju da se prilagode na to da će, putem ove industrijske revolucije, vlast često prelaziti sa države na nedržavne subjekte, kao i od organizovanih ustanova na slobodnije organizovane mrežne celine… Vlade država su se našle među onim ustanovama i fenomenima na kojima su se, u najvećoj meri, odrazila dejstva tih efemernih i neuhvatljivih sila… Ovlašćenja vlada bivaju ograničena delovanjem konkurentskih centara moći, koji imaju transnacionalni, regionalni, lokalni, pa i lični karakter. Strukture mikrovlasti mogu da imaju ograničavajuće dejstvo na strukture makrovlasti, kakve su vlade savremenih država.“ Ojačavanje vlasti transnacionalnih struktura znači demontažu državne uprave i traži odricanje od nacionalno–državnog prilaza rešavanju problema. Švab upozorava: „Teško onima koji budu orijentisani na nacionalne interese.“

Pročitajte još: Branko Radun: Uvek spremni globalisti hoće da nas ponize

Šta je, po vašem mišljenju, glavna osobina novih tehnologija?

Glavna osobina novih tehnologija je činjenica da one nisu usmerene toliko na promenu našeg okruženja i sredstava za proizvodnju koliko na transformaciju samog čoveka, njegove svesti i prirode, to jest samog ljudskog bića. Ta transformacija je toliko ozbiljna da je za njeno sprovođenje i učvršćivanje potrebna totalna revizija same koncepcije ljudske ličnosti. Upravo sada se to i radi – u pitanju je izmena sistema vrednosti, socijalne i kulturne sredine, uključujući obrazovanje, nauku i umetnost. A proces se sprovodi velikom brzinom. Reč je o nametanju transhumanističkog pogleda na svet.

Šta je transhumanistički pogled na svet i kakvi su ciljevi novog pokreta?

Transhumanizam je postao najnoviji oblik „evolucionog humanizma“ i eugenike. S pojavom NBIK-tehnologija evolucionizam je dobio moćna oruđa za postizanje svojih ciljeva. Osamdesetih godina prošlog veka u Kaliforniji (gde se nalazi i Silicijumska dolina i centar pokreta Nju ejdž) nastao je kulturno-intelektualni pravac transhumanizma, koji je počeo na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu. Veliki uticaj na pokret izvršio je futurolog Esfendiari, koji je pošao od ničeovskog shvatanja čoveka kao prelazne evolucione forme na putu od majmuna ka natčoveku. Nije slučajno glavni nadahnitelj transhumanista baš Fridrih Niče, sa onim njegovim: „Čovek je ono što treba prevazići.“ Esfendiari je transhumanistu definisao kao „prelaznog čoveka“, kao samosvesno biće koje evoluira u „postčoveka“ – „potomka čoveka, modifikovanog u takvoj meri da više nije čovek“. Po Esfendiariju, takav „ne-čovek“ ima telo poboljšano implantatima, bespolan je, veštački se razmnožava i ima multiplikovanu individuu, to jest svest mu je, kao i ličnost, raspoređena u nekoliko tela, bioloških i tehnoloških. Transhumanista je onaj koji se sprema da postane postčovek.

Da li je u pitanju samo još jedna od utopija koje nastaju i nestaju, poput hipi pokreta?

Godine 1998. osnovana je Svetska transhumanistička asocijacija (STA), čiji je cilj da transhumanizam prizna najšira naučna zajednica, ali i strukture vlasti. Tada je objavljena i Transhumanistička deklaracija, u kojoj je rečeno da napredna tehnologija ne samo da menja ljude (pobeđuje se starenje, ograničenost prirodnog i veštačkog intelekta, nestaju ljudske patnje, pa i naša „zatočenost na planeti zemlji“), nego tehnologija kao takva zahteva i moralno pravo na eksperimentisanje čovekom. Tačka 4 ove deklaracije glasi: „Transhumanisti brane moralno pravo onih koji žele da pomoću naprednih tehnologija prošire svoje umne i fizičke mogućnosti (uključujući i one reproduktivne) i da poboljšaju sopstvenu kontrolu nad životom kojim žive. Tražimo razvoj ličnosti sa one strane naših sadašnjih bioloških ograničenja.“ Ta pretenzija na neograničenu „veštačku evoluciju“ pojačana je i ovim iskazom, u tački sedmoj: transhumanizam „štiti pravo na dostojan život svih bića koja imaju čulnu percepciju, o kakvoj god inteligenciji da je reč – ljudskoj, veštačkoj, postljudskoj ili životinjskoj“. Čovek se tako shvata kao predmet ogleda, kao biološki materijal za primenu novih tehnologija. Ovi ogledi nisu ograničeni nikakvim moralnim principima, nego se definišu samo pravima eksperimentatora, koji se uklapaju u koncepciju „ljudskih prava“. Na primer, transhumanista Nik Bostrom, direktor Instituta za budućnost čovečanstva, tvrdi da nema nikakvih moralnih i etičkih prepreka zbog kojih se ne bi trebalo baviti mešanjem u prirodni poredak i ići u potragu za besmrtnošću. Što se tiče bioetike, ona je, tvrde, promenljiva i transformiše se u skladu sa potrebama naručioca.

Pred nama je svojevrsno preoblikovanje čoveka. Kako će izgledati naša posthumana budućnost?

Ovaj projekat se zove transhumanizacija, time se bave NASA, DARPA, vodeće američke obaveštajne agencije. Transhumanizam nije marginalan, to je najnoviji strateški pravac globalista. Neophodno je da se ličnost slomi na nivou volje i da se transformiše u posthumano biće puno različitih čipova, kiborg svesti, integrisano u svetsku informacionu mrežu preko koje se kontroliše čovečanstvo. Čoveka treba pretvoriti u primitivnog potrošača, lišenog ljudske svesti i savesti, ličnog i nacionalnog identiteta. Na taj način transhumanizam se pokazuje ne samo kao antihrišćanski nego i kao antihumanistički pokret, jer među „ljudska prava“ želi da uvrsti i „pravo“ na ukidanje čoveka kao takvog. Cilj mu je da nadiđe ljudsku prirodu zarad dostizanja kvalitativno novog stanja – „novog tela“ i „novog intelekta“ ili putem unošenja velikog broja izmena u samog čoveka ili putem stvaranja nekakvog veštačkog bića. Zato se razrađuju različite varijante „evolucije“, među kojima su i ove: farmaceutski čovek, genetski modifikovani čovek, „bionički čovek“, a u igri je i „naučni imortalizam“. Zadatak nad svim zadacima za transhumaniste je stvaranje veštačke inteligencije ili „Nadrazuma“, što će naneti strahovit udarac bilo kakvom antropocentričnom pogledu na svet.

Da li se to može dovesti u vezu sa obrazovanjem? Šta su transhumanističke osnove reforme školstva?

Naravno da sve to ima veze sa školovanjem dece, koja su budućnost čovečanstva. Preuređuje se obrazovanje, koje mora da postane globalni standardizovani sistem sa primitivnim zajedničkim standardima, normama, principima i obrascima, koji treba da niveliše ljude, pretvarajući ih u masu kojom se lako upravlja. U isti mah, izabranima i dalje ostaje kvalitetno, ali smrtnicima nepristupno, obrazovanje.„Globalno obrazovanje“ je razvijeno kasnih 1970-ih. U njegovom stvaranju je glavnu ulogu imao njuejdžerski okultista Robert Miler (bio je zamenik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija). Tu su i njegove kolege iz Sjedinjenih Američkih Država 1970–1980, koji su razvili program „globalnog obrazovanja“, sa ciljem prelaska na novi sistem vrednosti u čijem središtu je tzv. Tolerancija. Jedan od ciljeva je kontrola rađanja u raznim zemljama sveta, radi stvaranja „zlatne milijarde“. Tu je, pre svega, seksualno obrazovanje. Propaganda se vodi i putem filmova, crtaća, TV serija, raznih rijalitija. Uključite TV i pred vama je primitivizacija ljudske svesti, kao i razaranje tradicionalnih moralnih vrednosti.

Uništavanje obrazovanja danas širom sveta ide veoma dobro, zar ne?

Zaista. Uništili su prvo osnovne škole, a zatim i srednju školu (sve kroz „globalno obrazovanje“), a zatim su uklonili „krov“ – Akademiju nauka, pa sada, kada je sve pripremljeno, ciljaju predškolsko vaspitanje. Treba razbiti tradicionalno nacionalno školstvo, da naša deca ne uče ruske bajke i ruske pesme, nego „Harija Potera“ i slično.Korporacijama nisu potrebne ljudske ličnosti, nego humanoidni kompjuteri, i zbog toga se nastavnici prekvalifikuju u skladu s novim modelom, stiču nove „kompetencije“. Učitelju i profesoru se zabranjuje da obrazuje decu, da utiče na proces formiranja dečjeg identiteta. On mora da bude deo sistema i da pomogne da se usvoje diktirana saznanja.To ide do apsurda: 2012. godine razvili smo standarde predškolskog vaspitanja i obrazovanja, prema kojima dete ima aktivnu ulogu u izboru sadržaja svog obrazovanja. Predškolsko obrazovanje podrazumeva decu od uzrasta bebe do sedam godina! I beba, po novom modelu, treba da ima aktivnu ulogu u izboru sadržaja svog obrazovanja. To piše u našim standardima – zamislite takvu ludost! I to se zove celoživotno učenje, ili „obrazovanje za sve“. „Obrazovanje za sve“ je globalistički program koji je razvio Miler u kasnim 1970-im i sprovodi se kroz Unesko. U stvari, to je politika segregacije pod maskom globalizacije, komercijalizacija čovečanstva koje naglo pada u nivou razvijenosti i nad kojim se primenjuju tehnike smanjivanja populacije.