NIŠTA nisam zatekla, baš ništa. Crkva i konak su bili u vrlo lošem stanju. Dve stare monahinje iz Kutleša i Brejanovca su mi pričale da je ispod starog konaka podrum bio pun alata, ali ja ništa nisam našla. Ni sekiru da presečem drvo, a ne nešto drugo. Nisam imala ni na čemu da prenoćim.

Ovako se mati Lidija seća prvih dana po dolasku u manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u okolini leskovačkog sela Janjuša. Svetinja podignuta 1499. godine na temeljima bogomolje iz šestog veka, uprkos brojnim izazovima i teškim vremenima opstaje do današnjih dana. Bogomolja podno Babičke gore, stara pet vekova i još dve decenije, delila je dobro i zlo sa svojim narodom. Danas je dragulj našeg nasleđa i kulturno dobro od nacionalnog značaja.

Pročitajte još - Žene su uzdanica Eparhije šabačke

Manastirski kompleks je, međutim, dugo bio bez "domaćina", a njegova imovina se "raznosila i uništavala". Poslednjih tridesetak godina ova svetinja doživljava preporod. Tome je najviše doprinela baš igumanija Lidija, koja je 27 godina posvetila očuvanju ovog spomenika kulture. Čim je kročila u portu, odmah je počela da obnavlja deo po deo manastirskog imanja. Kaže da je to bio vrlo spor i mukotrpan posao, ali ona od svog cilja nije odustajala.

- Polako smo popravljali, kako smo mogli - priča mati Lidija. - Sve je to bilo sa mukom, velikom. Da ne nađeš ni kašiku. Koliko je trebalo da potražiš i da se postidiš i da zamoliš? Za obnavljanje stare crkve išla sam po Leskovcu i prosila priloge od vrata do vrata. Najbogatiji su najmanje dali. Najviše je bilo našeg truda. Nismo imali automobil, pa sam išla pešice koliko sam i dokle mogla. Sada teško hodam. Ne mogu, ali Božja je volja i to. Da bih zaštitila manastir od nemarnih ljudi morala sam da budem i malo oštrija, što ne nailazi uvek na odobravanje, ali nisam mogla drugačije. Jer, moraš svetinju da odbraniš. Mnogo toga se nije imalo, ali mnogo se i raznosilo - priča igumanija.

Pročitajte još - POTRESNO SVEDOČENjE MONAHINjA MANASTIRA BEŠKA: Pretili su nam da je sve njihovo, da će nam uzeti kao i Kosovo!

Osim obnove stare crkve u kompleksu manastira, sazidala je veliki i još jedan mali konak. Manastir sada ima i dve gostinske sobe u kojim mogu da se odmore ljudi koji dođu izdaleka i da ostanu duže u ovoj svetinji. Sagrađena je i takozvana zimska crkva, a na manastirskom imanju je odmah po dolasku podigla i baštu "da se ima za sopstvene potrebe".

Igumanija Lidija

- Sve je to bilo sa velikom mukom. Jedino je zimska crkva brzo završena, jer nam je mnogo ljudi priteklo u pomoć, i za materijal i u novcu. Na početku je bilo i meštana koji su nam odmagali, puste stoku pa nam unište sav rad, ali je bilo i onih koji su nas podržali i hrabrili da izdržimo i da svetinji vratimo stari sjaj. Veliku žrtvu za manastir podnele su monahinje koje su, posle revolucije, izbegle iz Rusije. O tome svedoči i manastirsko groblje gde su sahranjene te mučenice iz perioda kada ovde nije bilo naroda. Najlepše je Bogu služiti, ali iskreno biti u tome. Od toga lepšeg nema - naglašava mati Lidija.

Kaže da u manastiru vladaju stroga pravila i da insistira na strogom postu, pokajanju i molitvi i poručuje da svi grešimo, ali ako se kajemo i ispovedamo "onda Bog daje milost". Igumanija Lidija ima 65 godina i rodom je iz okoline Zaječara. Bila je u još nekoliko manastira, ali se zadržala u ovom "raju na zemlji" okruženom šumom.

- Bilo je teško. Kad sam stigla, Hrvat se tu neki uselio. Hteo je da me ubije više puta, ali me Bogorodica nije dala. Na čudan način sam i došla ovde. Kada sam bila u Šumadiji jedan sveštenik je držao proskomidiju. Kako bi izvadio česticu za mene ona bi odskočila kod Majke Božje. Kada je vratio gde je potrebno, ona je ponovo odskočila Bogorodici, tako da me je saznanje da ću doći u manastir posvećen njoj obradovalo. Taj sveštenik mi je pričao da nije mogao da poveruje šta se dešava i da mu se kosa podizala na glavi - dodaje mati Lidija.

Iako narušenog zdravlja, ona i danas neprekidno čini sve što je u njenoj moći da manastir unapredi. U tome joj pomažu po jedna monahinja i iskušenica i jeromonah Jovan koji svakodnevno obavlja i bogosluženja. Mati Lidija nas ispraća rečima da nam sve poput greha biva i moli se Bogu da se narod vrati veri, ali onoj pravoj u čijim temeljima je iskrenost.


STROGA PRAVILA


PRAG crkve u ovom manastiru mogu preći samo kršteni. U crkvu ne mogu ni žene koje na sebi imaju pantalone, ali će monahinje svakoj ponuditi da se presvuče. Mati Lidija kaže i da je dobila opomenu od Gospoda da u crkvi ne sme da dozvoli snimanja kamerom ili foto-aparatom, a manastir ne prima ni tetovirane, niti one koji imaju pirsing, jer se "tako opšti sa lukavim duhovima i demonima, a ne sa Bogom".

VREDNE IKONE

MANASTIRSKA crkva je novi ikonostas dobila 1834. godine i očuvan je do danas. Jedna iz vredne zbirke starih ikona Bogorodica Odigitrija, koja bi mogla biti prestona ikona sa prvobitnog ikonostasa, od 1963. godine čuva se u Muzeju crkvenih starina u Nišu. Od prvobitnog živopisa ostale su sačuvane freske na spoljnjem zidu narteksa, kao i ktitorske freske monahinja za koje se veruje da su udovice iz plemićke porodice Kantakuzin.