MA koliko sadržajan i veličanstven bio, ljudski život na samom kraju svodi se na brojke i crticu između, na nadgrobnom kamenu. U tu horizontalnu linijicu, koja popunjava prostor između godine rođenja i upokojenja, stane ceo životni vek i najvećeg velikana. Ponekad, kao u slučaju Milice Tomić, rođene Miletić (1859 - 1944), nečijom greškom izostane i taj poslednji, ovozemaljski beleg.

Već više od pola veka Miletići vode borbu sa administracijom kako bi u celosti ispunili poslednju Miličinu želju koju je izrekla pre nego što se upokojila u Beogradu - da počiva u večnoj kući na Uspenskom groblju u Novom Sadu kraj oca Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, kojima je u političkim zbivanjima bila najodaniji saradnik, pratilac i oslonac. Da i u nebeskom životu bude uz njih dvojicu, kao što je bila i za života. Ta njena želja ni do danas nije u potpunosti ispunjena.


PROČITAJTE JOŠ -FIRER JE U SVOM LUDILU VOLEO I NEŠTO NEOBIČNO: U Poljskoj otkriveni Hitlerovi tajni vrtovi, imali su sasvim posebnu svrhu (VIDEO)


MILICA je bila najistaknutija Srpkinja u Austrougarskoj u burnom periodu s kraja 19. i početkom 20. veka, kada su žene u politici, kao i u ostalim društvenim zbivanjima, bile nevidljive. Školovala se u Novom Sadu, Beču i Pešti, govorila nemački, mađarski, francuski i engleski.

Bila je prva žena vlasnica i urednica srpskog časopisa ("Žena"), osnovala je udruženje "Srpkinja - Novosatkinja", borila se za pravo ženske dece na školovanje. Kada je njen otac dušom i telom nepovratno klonuo od posledica šest godina dugog zatočeništva u Vacu i upokojio se 1901. godine, njegova hrabra Milica, kojoj je ime nadenuo po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, hrabro je preuzela uređivanje lista "Zastava". Spasla je to važno glasilo Srpske narodne slobodoumne stranke. Posle udaje za Jašu Tomića, novinara i naslednika Svetozareve političke ideje, predala je "Zastavu" svom suprugu.


Milica i Jaša Tomić, i Miličina pisma, Foto Privatna arhiva porodice Miletić

IZDRŽALA je i tri teške godine koliko je trajala borba među srpskom opozicijom za političko nasleđe njenog oca, a s ciljem da se diskredituje njegov politički nastavljač Jaša Tomić. Napadi na Miličinu i Jašinu čast počeli su 1887. objavom u konkurentskom listu "Branik" liberala Miše Dimitrijevića, koji je objavio Miličino ljubavno pismo poslato njenom nekadašnjem vereniku, advokatu Petroviću.

Bilo je to šest meseci pre Miličine udaje za Jašu. Da bi spasao svoju i čast svoje supruge, Jaša je Dimitrijevića pozvao na dvoboj, a kada se on nije odazvao, Miličin suprug ga je 1890. ubio nožem na železničkoj stanici i predao se policiji. Posle šest godina robije, na istoj stanici u Novom Sadu dočekalo ga je nekoliko hiljada novosadskih žena za koje je bio istinski heroj, jer je stradao braneći čast svoje supruge.

POSLE svega, sa još šest Srpkinja i Bunjevki, a među 757 poslanika, Milica je učestvovala u radu Velike narodne skupštine 25. novembra 1918. u Novom Sadu na kojoj je izglasano prisajedinjenje oblasti Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. Tim događajem i čuvenom besedom njenog supruga Jaše o srcu i pameti koji vuku ka matici, krunisana je vekovna borba Srba u Austrougarskoj da se najzad zagrle sa braćom u Srbiji.

Bila je Milica dvostruko ponosna - Jaša je čuvenom besedom o "srcu i razumu na srpskoj strani" proglasio svesrpski zagrljaj, dok je u toj svečanoj sali, činilo joj se, lebdeo duh njenog oca, narodnog tribuna, u dva navrata gradonačelnika Srpske Atine i "sivog tića Svetozara Miletića", kako su ponosni sunarodnici opevali svog vođu. Najvećeg među prisajediniteljima.

Kako je to prečesto bivalo u našoj istoriji, srpsko nacionalno oduševljenje u godinama koje su usledile, lagano se krunilo i pretvaralo u gorčinu. Nije u proteklih 101 godinu, otkako je 1918. ostvaren viševekovni san o prisajedinjenju, bilo lako Svetozarevim potomcima da nose prezime Miletić. Naročito posle Drugog svetskog rata kada je komunistička vlast okrnjila njihov "miraz" iz Austrougarske poklanjanjem Baranje Hrvatskoj. Lansirana je i autonomaška ideja o Vojvodini - republici.


Čitulja Svetozaru Miletiću

POSLE smrti svog supruga Jaše Tomića, Milica se 1922. preselila u Beograd gde se osamljena i upokojila 22 godine docnije. Neposredno uoči smrti saopštila je porodici želju da počiva u Novom Sadu sa ocem i suprugom.

- Pošto je njen brat već bio upokojen, na njenim bratancima Milanu, Svetozaru i mom suprugu Slavku, koji je bio njeno mezimče za koga je bila naročito emotivno vezana, ostalo je da tu "baba tetkinu" želju ispune. U tom trenutku, iz ne znam kojih razloga, ona je ipak sahranjena u porodičnoj grobnici u Beogradu - otkriva nam porodično predanje dr Slobodanka Miletić, udovica kardiologa dr Slavka Miletića (80), praunuka narodnog tribuna čijom se smrću novembra 2011. godine ugasio muški ogranak bogate loze Miletića.

Za svog života, Slavko je sa suprugom Slobodankom delimično uspeo da ispoštuje poslednju želju Milice Tomić. Kao vrlo mlad bračni par, njih dvoje 1966. godine (22 leta posle Miličine smrti), nisu pokleknuli kada su im nadležni u Beogradu saopštili da je njihov posao samo da otvore grobnicu, ali ne i da sakupljaju i prenose kosti pokojnika.

- Svojim rukama nas dvoje sakupili smo njene sitne kosti, jer ona je bila izrazito sitne građe, i mali beli sanduk u prtljažniku našeg "spačeka" odvezli smo u Novi Sad - priseća se Slobodanka, kojoj i danas glas zadrhti pri pomisli na taj događaj.

Samo što su tog petka stigli u Novi Sad, sačekala ih je nova birokratska prepona - nijedna ustanova, pa ni pogrebno preduzeće, nije se smatrala nadležnom da posmrtne ostatke Milice Tomić prihvati tokom vikenda kako bi bili dostojno sahranjeni u ponedeljak.


Slobodanka i dr Slavko Miletić

MLADI par Miletić najpre je mislio da sanduk čuva u svom malom stanu u kojem su živeli sa tek rođenom prvom kćerkicom, ali su ih članovi porodice posavetovali da to ne rade upravo zbog deteta. Nemajući kud, mali beli sanduk sa Miličinim ovozemaljskim ostacima dva i po dana u prtljažniku "spačeka" čekao je ponedeljak na obližnjem parkingu...

Tiho, bez opela i uz prisustvo malobrojne porodice, Milica je najzad ponovo bila pored svog oca Svetozara i supruga Jaše. Tu, gde počivaju i njena majka Anka i deda Sima, zanatlija i otac Svetozarev, kome su grobnicu podigli "blagodarni Srbi". Docnije je tu sahranjen i Jaša Tomić, a ovo, Uspensko groblje na kome počiva čitava plejada poznatih ljudi, zaštićeno je kao spomenik naše istorije i kulture.

- Nedelju dana posle Miličine sahrane, otišli smo na grob i uočili da njeno ime nije uklesano ispod Jašinog, mada je bilo za to prostora, nego na pozadini spomenika! Silno smo se razočarali i nismo mogli da se ne zapitamo čini li se to namerno - kaže Slobodanka, koja je sa suprugom uzalud u protekle 53 godine nastojala da se Milično ime "premesti" na prednju stranu spomenika.

Ni proteklih osam godina, kako je i obećala svom suprugu, nije odustajala. Najzad, ovog septembra, posetivši groblje, spazila je zlatnim slovima upisano ime Milice Tomić tik ispod Jašinog imena. Već u sledećem trenutku primetila je Slobodanka da tu nešto fali - Miličina godina rođenja i smrti. Niko iz nadležne službe nije je obavestio o toj promeni.


OD ŽIVOTA JAČI

SLOBODANKA Miletić kaže da zadatu reč svom suprugu Slavku ne smatra ispunjenom dok se ispod Miličinog imena ne uklešu i godine njenog rođenja i upokojenja.

U Zavodu za zaštitu spomenika kulture "Novostima" je rečeno da će se to dogoditi, ali ne brzo, već naredne godine kada budu raspisali konkurs za javne nabavke. Propisi ponekad imaju veću snagu i od života i od smrti.