Kako je NDH proterala 104.000 Srba

ZAČEPRKAMO li malo po istorijskoj građi, lako ćemo uočiti da odnosi Srba i Hrvata, po mnogo čemu dva bliska naroda, nikada nisu bili preterano idilični. Ali do početka prošlog veka malo toga je ukazivalo na strahote koje će se desiti.

Razvojna putanja ova dva naroda omeđena je propašću dveju država - Austrougarske i Jugoslavije. U razmeđu 20. veka došlo je do neverovatne tragike surovošću dva svetska rata i ratnim razbijanjem Jugoslavije. Drugi svetski rat ga je posebno učinio teškim.

Nezavisna Država Hrvatska, kao zločinačka satelitska tvorevina u ustaškom aranžmanu, izvršila je strašan zločin nad Srbima kao narodom koji je vekovima, štiteći granice Habzburškog carstva, štitio i "povijesne" granice hrvatskog naroda. Ovaj zločin upisao se trajno u srpsko-hrvatski odnos.

Taj strašni čin gotovo uzgredno je beležen u enciklopedijama i leksikonima. U zvaničnoj istoriografiji i politici druge Jugoslavije, uglavnom je prećutkivan i uzgred spominjan. Ako bi se i mogli razumeti razlozi zbog kojih pitanje o odgovornosti hrvatske države za genocid nije postavljeno u vremenu stvaranja i održavanja Titove Jugoslavije, onda danas, kada Jugoslavije nema, ti razlozi više ne postoje.

KOMUNISTIČKE vlasti su zloupotrebljavale istorijske činjenice i "štimovale" istoriju da bi skrajnule ili unizile sećanje na ono što se dešavalo u toku Drugog svetskog rata Jugoslaviji, odnosno Hrvatskoj.

I danas, više od četvrt veka posle kraha Titove države, sve ovo je ponovo van kontrole.

U Zagrebu se lagano i postepeno rehabilituje ustaški režim. Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović ne može da ode u Jasenovac, ali prisustvuje ceremoniji u Blajburgu.

* Plakat koji je uradila vlada Milana Nedića

Svakog avgusta prisustvujemo gotovo istom scenariju. Hrvatska kao dobitnik "domovinskog rata" ne oseća potrebu da bilo kog od njenih podanika proglasi odgovornim za progon 250.000 ljudi sa svojih ognjišta. I zašto bi? Ostvarili su svoj cilj: Trećinu Srba pobiti, trećinu prekrstiti, trećinu iseliti!

"Oluja" i progon Srba iz Krajine nije njihova prva "historijska akcija" proterivanja Srba. Prema evidenciji nemačkih okupacionih vlasti, u avgustu 1941. u Srbiji je registrovana 161.000 izbeglica. Sa teritorija koje su zaposeli Mađari 37.000, iz oblasti koje su potpale pod upravu Bugarske 20.000, a iz Nezavisne Države Hrvatske - čak 104.000.

Već u prvoj polovini aprila 1941. počeli su progoni i prinudno iseljavanje Srba iz Slavonije. U ovoj oblasti Srbi su činili četvrtinu stanovništva. U Osječkom srezu, na primer, Srba je bilo čak 35 odsto, 10 odsto više nego Hrvata. Vlasti NDH prvo su se ustremile na takozvane koloniste. Njihova naselja bila su opustošena, a oni proterani u Srbiju, u Mačvu uglavnom. Prva na udaru su bila naselja Lipovac, Klisa, Silaš, Borovo, Bršadin...

U arhivama su sačuvani tačni podaci o Srbima proteranim iz cele Slavonije. Proterane su hiljade ljudi svih uzrasta i oba pola. Bilo je i mnogo dece, pa i one najmlađe, tek prohodale i u kolevkama. Samo iz sreza Okučani, 25. jula 1941. proterano je u Srbiju 900 porodica sa oko 4.000 članova. U nekim mestima, kao u Novim Hrkanovcima, Tjakovštini, Dračici, u srpske kuće, još pre nego što su njihovi domaćini stigli da po prastarom običaju poljube kućni prag, nahrlili su Hrvati - da bi se u njih uselili.

MNOGI Srbi iz Slavonije sami su, ne čekajući da ih proteraju, napuštali svoje domove i ilegalno se prebacivali u Srbiju, naročito u drugoj polovini aprila 1941, kada su počela prva masovna streljanja njihovih sunarodnika. Naravno, od ustaških vlasti. Prema dokumentima iz Zbornika Historijskog instituta Slavonije, objavljenog u Slavonskom Brodu 1957. godine, računa se da je do 1. avgusta 1941, bežeći od smrti, na ilegalan način prešlo u Srbiju iz Slavonije (i Bosne) blizu 93.000 ljudi.

Stalni priliv izbeglica, naročito od sredine juna 1941. godine, primorao je Nemce da traže hitnu intervenciju Berlina, kako bi se proterivanje Srba u Srbiju, ako ne potpuno obustavilo, a ono bar smanjilo.

Da bi kako-tako rešila problem izbeglica, nemačka vojna uprava donela je odluku da se hitno formira poseban komesarijat za izbeglice i preseljenike. Neposredni osnivač ove institucije i njen glavni šef bio je dr Ernst Vajnman, komesar za preseljavanje u štabu vojnog zapovednika Srbije. On je stigao u Beograd već 18. aprila 1941. godine, dan po potpisivanju protokola o kapitulaciji jugoslovenske vojske, i trebalo je, prvobitno, da obavi samo jedan zadatak: da razmesti 260.000 Slovenaca, koliko je u prvi mah bilo planirano da se naseli u Srbiji.

PRVI komesar za izbeglice bio je inženjer Andra Popović, potpukovnik u penziji, a posle njega, 20. oktobra 1941, na tu dužnost postavljen je Toma Maksimović, prvi direktor poznate češke fabrike obuće "Bata" u Borovu, vlasnik više trgovačkih firmi u Beogradu. Čuveno je bilo njegovo uvozno-izvozno preduzeće "Tomaks", koje se nalazilo u ondašnjoj, ali i sadašnjoj Ulici kralja Milana. Ponudu na samom početku rata 1941. da se spase i pređe u ondašnju centralu "Bate" u Švajcarskoj glatko je odbio, i umesto toga prihvatio se organizacije prihvata izbeglica, koristeći ugled direktora najveće firme, kao i predsednika tada najorganizovanije humanitarne organizacije - Srpskog privrednog društva "Privrednik". Zaslužan je za spasavanje velikog broja izbeglica u toku rata, za koje je tražio smeštaj i zaposlenje, a mladima obuku za zanate. Komesarijat je mnogo učinio i za izbeglice Slovence. Oni su u Srbiji bili dočekani kao najrođeniji.

- Spasavati srpske glave bez obzira na lične i materijalne žrtve, spasavati svaki srpski život ma gde se on nalazio i na prvom mestu spasavati srpski naraštaj, koji će za buduće vekove čuvati srpstvo sa više ljubavi i više požrtvovanja nego što smo ga mi čuvali... - zapisao je, kao cilj, Maksimović u jednom svom izveštaju podnetom Vladi nacionalnog spasa Srbije.

Toma Maksimović, koji je ubrzo dobio nadimak "izbeglička majka", posle rata je proglašen narodnim neprijateljem, oduzeta su mu sva građanska prava, a vojni sud ga je 1945. osudio na četiri godine zatvora. Rehabilitovao ga je Okružni sud u Novom Sadu 2008. godine.

Reke izbeglica nisu prestale da se slivaju u Srbiju ni 1942. godine. Negde u proleće, u Srbiju je stigao novi talas izbeglica iz Nezavisne Države Hrvatske. Ovog puta došao je narod iz Bosne, uglavnom žene sa sitnom decom. Toliko ih je bilo da su nemačke okupacione vlasti zaposele granicu prema Bosni da bi ih sprečile da se prebace u Srbiju. Posledica toga je bila da je na hiljade njih pobijeno od hrvatskih domobrana i ustaša na levoj obali Drine. Takav slučaj desio se 17. aprila 1942. u selu Bjelovcu na Drini. Tu se okupilo oko 2.500 ljudi, većinom žena i dece ispod deset godina, u nadi da će se domoći Srbije. Većinu ovih jadnika pobile su ustaše - muslimani i Hrvati.

UPRKOS strogim merama nemačkih okupacionih vlasti da spreče prelazak srpskih izbelica preko Drine, sirotinja iz Bosne je nalazila puta i načina da se dokopa "majke Srbije". Ponekad se dešavalo da su i nemački vojnici, bez znanja viših komandi, pomagali Srbima da pređu Drinu.

U izveštaju Tome Maksimovića, do 2. jula 1942. godine, na ilegalan način u Srbiju je stiglo 30.000 duša, većinom dece (18.000).

Nažalost, mnogi Srbi koji su bili primorani da napuste svoje domove, bežeći od smrti u hrvatsko-muslimanskoj državi, nisu se domogli Srbije. Tražeći spasa, odlazili su na drugu stranu, na teritoriju koju je italijanska vojska držala pod svojom upravom. Već početkom jula 1941, u mestima oko Šibenika, u italijanskoj okupacionoj zoni, izbrojano je oko 10.000 Srba iz raznih krajeva NDH, a u Splitu i okolini - oko 8.000.

Narod u Srbiji, pogotovu seljaci koji su širom otvarali vrata svojih domova proteranoj braći, gledao je na izbeglištvo kao na deo opštesrpske nesreće za koju su usključivo krivi Nemci.

Takvo raspoloženje naroda nije bilo nepoznato nemačkoj okupacionoj upravi, koja je pokrenula akciju da Srbe uveri da su za progone Srba krivi Hrvati, Mađari, Bugari, Šiptari... Vrhovna komanda nemačke vojske uputila je u Srbiju specijalnu jedinicu koju su činili eksperti za propagandu, psiholozi, novinari, književnici... Njen zadatak je bio da konstatuje raspoloženje srpskog naroda i utvrdi mere koje je trebalo preduzeti.

Posle dvadesetak dana provedenih u Beogradu, ovi eksperti su utvrdili da su Srbi rođeni zaverenici i predložili uvođenje strogog režima i naveli da na dobrodušnost i mekoću prema sebi gledaju kao na slabost.

ZAPREPAŠĆENI NEMCI

SVAKO dete, svaka porodica, svaki pojedinac bili su živo svedočanstvo toga kakvo je zlo zadesilo Srbe posle katastrofe jugoslovenske države. To se vidi i iz izveštaja koje su nemački funkcioneri slali u Berlin, a koji su sačinjeni na osnovu iskaza izbeglica pred predstavnicima srpskih vlasti i nemačke policije.

Čelni ljudi nemačke okupatorske uprave u Srbiji bili su zaprepašćeni onim što su saznali od unesrećenih o strahotama kojima su bili izloženi i koje su pretrpeli.