Selo koje je živelo za srpske vojnike

OD STALNOG DOPISNIKA: PARIZ

FRANCUSKA lađa "Sveta Ana" je 30. decembra ratne 1915.godine grupu od trideset srpskih mladića, umornih, iscrpljenih, gladnih i izmučenih uzburkanim morem dopremila do obala Marselja. Čekao ih je potom još i put od tri sata drumom kroz gudure južnih Alpa, pre nego što su, konačno, stigli do svog krajnjeg odredišta - Žozijea, u kome su dočekani s najvećom prijateljskom pažnjom i usrdnošću. Predsednik Tomislav Nikolić je ovo mesto na Sretenje ove godine odlikovao Ordenom drugog stepena za naročite zasluge, iskazanu plemenitost i humanost prema srpskom narodu u Prvom svetskom ratu.

- Boravak mladih Srba zauvek je obeležio istoriju našeg mesta, a odlikovanje nas je veoma obradovalo i prijatno iznenadilo - kaže za "Novosti" predsednik Opštine Lisijen Žili (74).

Put do Žozijea vodi kroz procvetala polja sadnica jabuka i krušaka, regionom Provansa - Alpi - Azurna obala, gotovo do italijanske granice, na 1.213 metara nadmorske visine, dok okolni vrhovi idu i 3.800 metara uvis. Na samom ulazu u mesto do pre nekoliko godina stajala je kasarna koja je čuvala uspomenu na srpsku mladost. Kada se, zbog unutrašnje reorganizacije, vojska iselila, kasarna je 2011. godine srušena, ali su brižni opštinski velikodostojnici s nje skinuli i sačuvali spomen-ploču u čast Srpskog univerzitetskog bataljona, postavljenu 1968. godine, koju su, zatim, prošle godine, uz naročite počasti, premestili na zgradu Opštine.

Sto godina je prošlo, ali se priče o Srbima u Žozijeu prenose s kolena na koleno. Zapisom iz 1983. godine, žitelj ovog mesta Fransis Dinan, koji je pažljivo zapamtio kazivanja starijih, sačuvao je sećanja do najsitnijih detalja na srpsku omladinu koja je, kako ističe, primljena s mnogo simpatija.

Žan - Pijer Ševalije sa suprugom

- Postali smo najveći prihvatni centar za Srbe u to vreme. Krajem maja 1916. godine već je bilo 200 mladića, a zatim, ubrzo, i svih tri stotine - kaže Dinan koji je već duboko zašao u devetu deceniju.

Dinan svedoči da su prethodno u ovom kraju izrazili veliku želju da ugoste srpsku omladinu koja se sa vojskom povlačila preko Albanije. Uzrasta od 15 do 18 godina, ovde su se oporavljali, školovali i učili ratne veštine, da bi se, zatim, tako osposobljeni, pridružili u proboju Solunskog fronta.

U vrednom dokumentu koji je sačinio, Fransis Dinan ističe da su lokalna deca učila srpsku istoriju, jela žito, slavila Svetog Savu i rođendan kralja Petra sa svojim srpskim vršnjacima, koji su zauzvrat, pevali "Marseljezu" i praznovali Dan Francuske republike kao da je njihov. Svi zajedno su učestvovali u velikom Danu Srba na Vidovdan 1916. koji je obeležen u celoj Francuskoj u znak solidarnosti sa napaćenom Srbijom.

Zgrada Opštine u Žozijeu

Uz mladiće je bilo nekoliko francuskih i srpskih oficira, a Dinan pominje kapetana Stevanovića i poručnike Jovanovića i Markovića. Posetio ih je, kaže, u Žozijeu, i sam princ Aleksandar Prvi Karađorđević.

- Obuka je dobro napredovala i srpska škola je zatvorena u decembru 1917. godine. Obučena u nove uniforme, srpska omladina je, pod komandom majora Tomića, krenula ka Krfu, Bizerti i tamo gde im je vojni raspored odredio - navodi Dinan.

Zgrada Opštine u Žozijeu

Francuska vojska, ali i građani Žozijea, sačuvali su od tada uspomenu.

- Otac mi je često govorio o Srbima. Bio je previše mlad za Prvi svetski rat, ostao je u Žozijeu, pa je dobro zapamtio boravak srpskih mladića. Došlo ih je gotovo isto onoliko koliko je naše mesto u to vreme imalo stavnovnika. Svi su ih voleli. Govorio mi je da su imali karakter i odlučnost - kaže predsednik Opštine Lusijen Žili.

Slično iskustvo ima i žitelj Žozijea Žan-Pjer Ševalije (67).

- Moj deda Žil, koji je poživeo do svoje 94. godine, često je pominjao Srbe. Bio je berberin i obućar, iznajmljivao skije i bicikle. Radio je sve pomalo. Imao je mnogobrojnu porodicu sa dvanaestoro dece, pa je kao hranilac bio pošteđen odlaska u rat. Redovno je odlazio u kasarnu da šiša i brije. Pričao je da su mladi Srbi bili veoma kultivisani, učeni, da su znali jezike i istoriju - ističe Ševalije za "Novosti".

Posebno dirljivi bili su kasniji susreti s onima koji su preživeli rat i došli da posete mesto u kome su proveli dve godine svog života.

- Sedamdesetih godina prošlog veka, došlo je nekoliko njih da obiđe Žozije. Moj deda ih je dočekao, a pale su i suze radosnice. Bila je to prelepa priča. Srbija nam je svima zbog toga ostala u lepim sećanjima - kaže Žan Pjer Ševalije dok sa suprugom izlazi iz nekadašnjeg dedinog butika, koji je sada frizerski salon.

Mladi Srbi, koje je u vreme ratnog vihora put nenadano doveo do Žozijea, mnogo su voleli svoju otadžbinu, pa su svi, do jednog, kad je došlo vreme, otišli da je oslobađaju od okupatora. Niko nije ostao ovde, nema nijednog imena, prezimena ili bilo kakvog drugog živog traga na njihov boravak. Ali, ostala je neugasla uspomena na nesvakidašnji doprinos širenju francusko-srpskog prijateljstva.

PONOVO ZAJEDNO

PREDSEDNIK Opštine Žozije Lisijen Žili ističe za "Novosti" da bi voleo kada bi se u budućnosti zbratimili s nekim mestom u Srbiji.

- Bilo bi lepo da se ljudi posećuju i nastave da neguju uspomenu - kaže Žili.

Predsednik Opštine Lusijen Žili ispred spomen-ploče na zgradi Opštine

On podseća na vreme NATO bombardovanja Srbije koje im je, kaže, teško palo, poručivši da Srbija i Francuska sada prijateljstvo treba da neguju unutar EU, a da zajedno grade Evropu "od Atlantika do Urala".

SVEČANOST

- ODLUČILI smo da spomen-ploču u znak sećanja na srpsku decu ponovo postavimo u okviru istorijskog obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. Priredili smo svečanost, koja nam je svima ostala u pamćenju - kaže za "Novosti" opštinska službenica Anjes Sikar.

Anjes Sikar

ŽOZIJE danas ima 1.182 stanovnika. Živi uglavnom od turizma i poljoprivrede. Okolo se pružaju tri skijaške staze, Pralu, Soz i Sveta Ana. Živa je i trgovinska razmena s obližnjom Italijom, čija granica je udaljena 27 kilometara. Provansalsko-alpsku arhitekturu u ovom mestu obogatile su specifične "meksičke kuće" trgovaca tekstilom iz ovih krajeva koji su tražili nova tržišta preko okeana od 1820. godine pa sve do Drugog svetskog rata. Neki od njih završili su i u Luizijani, zbog čega se Žozije bratimio s mestom Arnovil u ovoj američkoj državi.