MUKE PREDŠKOLCA IZ LESKOVAČKOG SELA: Četiri sata pešačenja do prvog vrtića

KADA šestogodišnji Jovan Stanković iz planinskog sela Melovo jesenas bude krenuo u školu biće učitelju najverovatnije jedini učenik. Ali, da bi seo u đačku klupu u rodnom selu ovaj mališan treba da prođe i kroz pripremni predškolski program. Do najbližeg vrtića u Miroševcu Jovan bi morao satima da pešači makadamskim putem koji je zimi prohodan samo terenskim vozilom, često i neprohodan. Zbog toga ovaj veseli dečačić nema ni dana nastave na koju ga je obavezao zakonodavac.

Njegova majka Violeta strahuje od mogućih posledica, ali se ipak nada da će i njen Jovan, kao i druga deca, u septembru početi da uči prva slova.

Jovanova sudbina je takva da je svaki dan od njegovog rođenja borba za opstanak. Rođen je sa samo 600 grama, ali je uspeo da preživi i da sa majkom dođe u njeno rodno selo pod skute bake Desanke. U kućerku od blata, u blizini administrativne linije sa Kosmetom, naučio je prve reči i napravio prve korake. Svih ovih godina jedino društvo su mu bile majka i baka i po koja domaća životinja. U Jovanovom i još šest planinskih sela ima oko 250 stanovnika, ali ne i dece. Mnogi su se iselili zbog lošeg puta, iako im je svaka vlast obećavala asfalt.

- Da dođemo do grada treba nam ceo dan. Teško je, posebno sa malom decom. Moj Jovan će u školi, najverovatnije, biti jedini prvak. Ugasili su mesnu kancelariju gde mu je otac radio, pa sad mora da se snalaze - priča Violeta.

Stankovići nemaju kud. Na selu, gde čuvaju dve krave, svinju i kokoške jedva uspevaju da prežive uz 19.000 dinara Desankine penzije i dečijeg dodatka. Bar mesa, jaja, mleka i sira ima. Uz male zasade povrća i voća živi se nekako. U civilizaciji, kaže Violeta, bez stoke i zemlje, a sa njihovim primanjima bilo bi nikako. Posla nema, a pravo na socijalnu pomoć im ne priznaju.

- Ne znam šta je rešenje, ali bih volela da i moj Jovan ima drugove i drugarice i bar delić uslova koje imaju druga deca. On je još mali i njemu je u selu lepo. Sve mu je samo igra, ali je život sve samo ne to - ističe Violeta i nada se da će joj neko pomoći da sa bolesnom majkom i sinom bar malo bolje živi.

Jovan se ne raduje mnogo polasku u školu i na njega ne utiče ni to što mu majka objašnjava da ne sme da dozvoli da bude nepismen kao njegova baka.

- Šta fali mojoj babi. Nije ona mutava, ali ako moram... - kratko će i odsečno ovaj stidljivi dečačić.

Jovan svakako neće izbeći sudbinu đaka pešaka, jer će posle četvrtog razreda po novo znanje morati u 20 kilometara udaljene Miroševce. Njegova majka se teši time što će tada biti veći i snažniji.

- Samo da mi on poraste, a posle za nas neće biti zime - zaključuje Violeta, ni sama ne verujući u ono što je rekla.