Kralj Milan pokušao da proda Srbiju Austriji

UVEK kada mislimo da je neki krupan istorijski događaj, bilo tragičan, bilo trijumfalan, prouzrokovala i potpuno oblikovala volja jedne ili nekoliko osoba, grešimo, ma koliko nam izgledalo da je to tako. Još od herojskih antičkih vremena pojedinac i njegova volja su u smislu determinatora istorije bili i ostali u istom času i sve i ništa. Društvo je odavno, a posebno u zahuktala dva poslednja veka, postalo čudovišno složen i osetljiv sistem, a uz to je zadržalo onu još za prvobitnu političku zajednicu karakterističnu ranjivost i osetljivost narušavanja tokova sopstvenog življenja čak i aktom nekog pojedinca. Skloni smo i da zaboravljamo da postoji niz okolnosti i procesa koji usmeravaju tokove događanja u društvu i koji utiču na živote pojedinaca bar onoliko koliko i akti moćnih pojedinaca na te tokove.

Jedan od takvih slučajeva sigurno je i vrednovanje uloge kralja Milana Obrenovića u jednom događaju kada je, početkom juna 1885. godine (po novom kalendaru), ponudio Srbiju i presto Beču na raspolaganje, a zauzvrat tražio da dobije veliko grofofsko imanje za sebe i svog sina Aleksandra (Istorija srpskog naroda, grupa autora, SKZ, šesta knjiga).

PREDISTORIJA ovog čina doseže do odluke Berlinskog kongresa 1878. godine kojom je Kneževina Srbija dobila nezavisnost i proširenje na Vranjski, Niški, Pirotski i Toplički okrug. Blagonaklon stav Rusije u stvaranju sanstefanske Bugarske, nauštrb srpskih teritorija, kneza sve više okreće prema Austrougarskoj i on šalje prvu delegaciju da povede pregovore sa austrougarskim dvorom. Na čelu delegacije se nalazio Jovan Ristić. Vođa liberala obavezao se da u ime Srbije sa Austrougarskom zaključi trgovački ugovor i koji je podrazumevao i izgradnju železničke pruge. Železnička konvencija je potpisana 28. marta 1880. godine.

Knez Milan, iako duboko uvređen držanjem Rusije prema Srbiji, ipak odlazi 1881. godine u zvaničnu posetu ruskom caru Aleksandru III Romanovu. U Petrogradu je primljen dosta hladno. Rusi su još jednom potvrdili svoje stavove sa Berlinskog kongresa. Po povratku iz Petrograda, knez Milan svraća u Beč i dogovara početak pregovora o trajnom političkom savezu sa Austrougarskom.

Taj dokument je bila čuvena Tajna konvencija, koju je u Beogradu potpisao Čedomilj Mijatović 16. juna 1881. Tajna konvencija je podrazumevala uzajamnu i prijateljsku politiku Srbije i Austrougarske, kojom se Srbija obavezala da na svojoj teritoriji neće dozvoljavati bilo kakav politički rad protiv Austrougarske monarhije i širenje ideja o ujedinjenju svih Južnih Slovena u jedinstvenu državu. Zauzvrat, Beč je obećao da će podržati proglašavanje Srbije za kraljevinu kod drugih sila. Posle ovog sporazuma, prva mera je usledila od predsednika ministarskog saveta Mihaila Piroćanca koji je knezu Milanu podneo ostavku svoje vlade, koja nije prihvaćena.

ODMAH po proglašenju Milana Obrenovića za kralja Srbije, počeo se naglo menjati politički život u zemlji. Narod je počeo da bude nezadovoljan vladavinom novopečenog kralja. Bojeći se narodnog nezadovoljstva, a i zbog nabavke novih pušaka, kralj Milan se pozvao na pravo da osnuje stajaću vojsku i naredio da se pokupi oružje od naroda i stavi u magacine. Radikali su se žestoko suprotstavili ovoj odluci. Seljaci Timočke Krajine, po nagovoru Radikalne stranke, odbili su da predaju oružje. U okolini Zaječara i Knjaževca 1883. izbila je Timočka buna koju su kralj Milan i vojska ugušili.

U međuvremenu, kraljeva politika prema Sofiji počinje sve više da se zaoštrava. Dolazi do prvih ozbiljnijih čarki sa Bugarskom koja je na svojoj teritoriji prihvatila neuhapšene učesnike Timočke bune predvođene Nikolom Pašićem.

POSLE Timočke bune kralj Milan pored političkih, doživljava i nekoliko ozbiljnih porodičnih potresa. Sve češći su sukobi s kraljicom Natalijom. Svađe su bile svakodnevne i neprestane. Do burnih razmirica dolazilo je zbog kraljičinog sve otvorenijeg rusofilstva, zatim i oko vaspitavanja prestolonaslednika Aleksandra. Postoji i nekoliko pisama u kojima je predmet rasprave kraljeva austrofilska politika i kraljičino rusofilstvo. Na sve ovo trebalo bi dodati i kraljeve ljubavne avanture.

Milana hvata panika posle signala iz Petrograda, da iza braka Petra Karđorđevića, sa najstarijom ćerkom knjaza Nikole Petrovića - Zorkom, direktno stoji ruski dvor, da su ruski agenti bili umešani u Timočku bunu i da timočki pobunjenici, koji su prebegli u Bugarsku dobijaju novac od Slavjanskog dobrotvornog komiteta u Petrogradu.

Panično stanje srpskog kralja pojačano je posle susreta careva Nemačke, Rusije i Austrougarske, negde u Poljskoj, septembra 1884. On je očigledno dobio pogrešne informacije da je na tom carskom samitu došlo do dogovora o deobi Balkana između Rusije i Austrougarske. Ako se svemu ovome dodaju Milanove redovne novčane nevolje, onda donekle postaje jasno njegovo duboko ubeđenje da mu ove nevolje mogu rešiti samo Austrijanci.

I tako se naš kralj, rastrzan svim ovim problemima, početkom juna 1885. godine obreo kod austrougarskog poslanika u Beogradu Kevenhilera s poverljivim predlogom da se postojeći tajni ugovor između Srbije i Beča proširi za još pet tačaka u kojima on nudi srpsku krunu Habzurgovcima.

POSLANIKU Kevenhileru, kada je video Milanov predlog, odmah je bilo jasno da ga njegova vlada neće ozbiljno shvatiti i pokušao da napiše novu ublaženu verziju ovog predloga. On je ponudu srpskog kralja doživeo "kao čin nervno obolelog čoveka i preporučivao je da mu valja davati nešto za stišavanje nerava".

Međutim, tadašnji austrougarski ministar inostranih dela, graf Kalnoki, nije hteo da razgovara ni o prerađenom tekstu svog poslanika iz Beograda. On nije video u kralju Milanu nervno bolesnog čoveka, nego "neizlečivog raspikuću, koji je, zbog velike novčane oskudice u koju je zapao, gotov da svoja vladalačka prava, pa s njima i svoju zemlju, proda za dobre pare Austriji." (Slobodan Jovanović).

SLOBODAN Jovanović, u knjizi "Vlada Milana Obrenovića", o ovom istorijski važnom događaju piše:

- Nacrt kralja Milana svedoči o njegovoj velikoj zamorenosti i obeshrabrenosti. To je akt jednoga vladaoca koji se sprema na ostavku, to su njegove poslednje, takoreći posmrtne želje. One se svode na dvoje. Prvo, kralj želi da svome sinu, bio on na prestolu ili ne bio, obezbedi rang i prihode jednoga princa. Za majorat koji će Austrija dati njegovom sinu, on je gotov da joj ustupi celu Srbiju. Kralj Milan je bio nežan otac, on se mnogo brinuo šta će biti sa njegovim sinom, ako dinastija Obrenovića bude oborena, ukoliko mu je položaj dinastije izgledao kritičniji, utoliko je i njegova briga za sina postajala uznemirenija i neizdržljivija. Drugo, kralj želi da se njegova austrofilska politika produži i posle njegova silaska s prestola. Svoja vladalačka prava kadar je da pregori, ali ne i svoju austrofilsku politiku - pisao je Jovanović.

Prema Jovanovićevim spisima, u Milanovom nacrtu predviđa se da posle njega dolazi na srpski presto onaj koga hoće austrijski car, ili dolazi njegov sin prethodno odgajen u Terezianumu za dobrog austrofila.

Milan i Natalija sa prestolonaslednikom Aleksandrom

- Austrofilski režim, dakle, nadživljuje kralja Milana: to je poslednji inat i prkos kralja Milana prema srpskom narodu, koji nije hteo da razume i odobri njegovu austrofilsku politiku - zabeležio je Slobodan Jovanović.