SEDAMDESETIH godina prošlog veka je kružio vic u kome agent CIA dolazi Beograd sa zadatkom da se javi vezi u Ulicu Rige od Fere. Zvoni na vrata Jovana Jovanovića i kaže lozinku:

- Roda je sletela na Kalemegdan!

- A vi tražite Jovanovića iz CIA, on je sprat više!

Dugo je i ovaj vic tumačen našom potrebom da sve mistifikujemo, pa čak i da je Beograd jedan od vodećih špijunskih centara Evrope iz Titovog vakata. Međutim, kada je Nacionalni obaveštajni savet SAD objavio zbirku sistematizovanih obaveštajnih izveštaja o Jugoslaviji, koji pokrivaju period od Titovog raskida sa Staljinom 1948. do 1990. godine, uoči samog raspada Jugoslavije, i to kao treću publikaciju - prve dve su bile posvećene Kini i Vijetnamu, vidimo da poruka vica nije bila daleko od stvarnosti.

Pojava ovih dokumenta otkriva i sve dileme koje su se javljale u Vašingtonu oko nezavisnog položaja Jugoslavije i kako se, u nadolazećem vremenu, formirao odnos prema tom pitanju.

Dokumenti, od kojih su neki stariji i od pet decenija, predstavljaju procene i zaključke najboljih stručnjaka iz redova obaveštajne zajednice SAD u to vreme. U predgovoru zbirke dokumenata CIA o Jugoslaviji takođe piše: "Naš je cilj da združimo najbolje umove koji se mogu naći radi razmatranja najšireg spektra mišljenja i stavova kako bi se potpuno istražile alternativne pretpostavke i mogućnosti".

SAKUPLjANjE i sistematizovanje raspoloživih izveštaja za ovo izdanje iziskivalo je napore velikog broja ljudi. Najangažovaniji su bili Džon K. Alen iz obaveštajnog analitičkog biroa CIA i Marten van Heuven, bivši obaveštajni funkcioner za Evropu.

Veliki doprinos dao je i Li Hamilton, direktor Međunarodnog centra "Vudro Vilson". Ovaj dugogodišnji kongresmen i član Odbora za spoljnu politiku je davao podršku Srpskom kongresu ujedinjenja i tadašnjem predsedniku Miroslavu Majku Đorđeviću od samog osnivanja. Početkom devedesetih godina je čak rukovodstvu ove organizacije rekao da je jedna od grešaka SAD što su nekritički prihvatani izveštaji o BiH ambasadora iz Beograda Vorena Cimermana.

U uvodu knjige kaže se i ovo: "Čak ni rađanje šest država koje su nekad činile Jugoslaviju ne predstavlja kraj ove priče. To je, doduše, početak druge priče koju su diplomate, vojni stručnjaci i predstavnici nevladinih organizacija, u ovom trenutku aktivni u regionu, spremni da provere i potvrde. Ako je tačno da istorija uči, onda ovo zapažanje treba obilato primenjivati u oblasti u kojoj su, izgleda, često na nesrećan i bespomoćan način, istorijska sećanja i uspomene naroda koji radije živi u prošlosti nego u suočavanju s budućnošću".

ZAŠTO je Jugoslavija uopšte bila važna za SAD? Američko interesovanje za Balkan datira od samog stvaranja jugoslovenske države. Posle Prvog svetskog rata predsednik Vudrou Vilson i njegovi savetnici bili su vrlo angažovani u izradi mape budućnosti Balkana pre i za vreme Pariske mirovne konferencije. Ostala je zapamćena njegova rečenica prilikom dodele Ordena slobode Mihajlu Pupinu, upravo posle Pariske mirovne konferencije: "Dobar si Amerikanac zato što si dobar Srbin." (Doduše, u Vašingtonu se tokom poslednjih dvadesetak godina nerado sećaju ovog događaja i ove rečenice.)

Kada su zemlje članice Kominforma 28. juna 1948. osudile Jugoslaviju zbog toga što vodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu i isključile Beograd iz saveza, iznenađenje u Vašingtonu - kao i svuda na Zapadu - bilo je potpuno. Na vest o rascepu Vašington nije bio sposoban ili spreman da deluje, iako je još u februaru 1947. godine američki otpravnik poslova u Beogradu Džon Kebot upozoravao na mogućnost raskida na relaciji Beograd - Moskva. U junu 1947. On je ponovio da jugoslovenski interesi "možda ne slede uvek slepo ruske instrukcije". Usledilo je 7. jula 1947. još jedno njegovo upozorenje, u kojem tvrdi da su "sukobi interesa sa Rusijom neizbežni". Kad su ovu poruku pokazali tadašnjem državnom podsekretaru Dinu Ačesonu, on je, prema izveštajima, preko teksta napisao "đubre".

KOLAPS TITOVE VIZIJE - Ni komunistička partija, ni Jugoslovenska narodna armija nisu sposobne da očuvaju federaciju. Partija je u raspadu; armija je izgubila prestiž zbog snažne komunističke identifikacije i zato što je mnogi u Jugoslaviji smatraju institucijom kojom dominiraju Srbi - pisali su obaveštajci SAD. - Nije se pojavio svejugoslovenski politički pokret koji bi ispunio prazninu nastalu kolapsom Titove vizije jugoslovenske države. I neće se ni pojaviti.

GODINU dana kasnije, tačnije 18. juna 1948, novi otpravnik poslova R. Borden Rims javlja u Vašingtonu da je "uveren da postoji definitivan raskid Beograda i Moskve".

I Vašington je počeo da na Jugoslaviju gleda drugim očima, kao na deo šireg hladnog rata Istok-Zapad. Evo jedne procene CIA o političkoj situaciji u Jugoslaviji 1949. godine:

- Postoje izvesne manjinske grupe u Crnoj Gori, Makedoniji i možda drugim jugoslovenskim republikama koje bi napale Titov režim u zamenu za obećanja prioritetnog tretmana od Sovjetskog Saveza... Proglašenje "nezavisne" Makedonije imalo bi malo uspeha u naporima da se zadobije podrška većeg broja jugoslovenskih Makedonaca, bar u toku 1949. U slučaju ozbiljne pretnje u bilo koje vreme 1949. Tito bi mogao da organizuje masovno preseljenje nepouzdanih Makedonaca u druge oblasti Jugoslavije - bilo je navedeno u jednom izveštaju CIA.

Štab za političko planiranje u Vašingtonu će ubrzo uraditi memorandum u kome će dominirati rečenica: "Prvi put u istoriji sada imamo u međunarodnoj zajednici jednu komunističku državu koja je nezavisna od Moskve".

S TITOVIM odlaskom i krahom institucija i struktura društva u prelaznom periodu, pažnja analitičara usmerava se na činioce koji vode rasturanju Jugoslavije. Ključno pitanje jeste da li ova zemlja može da opstane kao savezna država.

U proceni koja je objavljena 31. januara 1983. pod naslovom "Jugoslavija: približavanje krize?" daje se zgusnuta i sveobuhvatna analiza u čijem se središtu nalaze posebno dva problema s kojima se suočava novo rukovodstvo: ekonomsko propadanje i međuetničke napetosti... Najveća kriza verovatno će dolaziti postepeno, i nije verovatno da će doći već naredne godine. Ipak, Jugoslavija će ostati na svom putu: prevazilaženje krize zavisiće od samog rukovodstva Jugoslavije.

Pune 42 godine obaveštajne službe SAD slale su izveštaje, analize i procene u kojima se uvek isticalo da će Jugoslavija ostati jedinstvena država. Međutim, 1990. njihove ocene bile su da to više neće biti tako. Argumenti na kojima je počivao ovakav zaključak zasnivali su se na unutrašnjim podacima, uz kratak osvrt na spoljni uticaj. Ovaj uticaj verovatno je bio od većeg značaja nego što su to hteli ili smeli da poveruju političari u Vašingtonu.

U PROCENI objavljenoj 18. oktobra 1990. stvari se dovode do vrhunca i ističe:

- Jugoslavija će prestati da funkcioniše kao federalna država u roku od godinu dana i verovatno će se raspasti na dva dela. Ekonomske reforme verovatno neće zaustaviti njen raspad. Srbija će blokirati pokušaje Hrvatske i Slovenije da se stvori svejugoslovenska konfederacija - javili su američki obaveštajci. - Verovatno će doći do oružanog ustanka Albanaca na Kosovu. Opšti međurepublički rat visokog intenziteta nije verovatan, ali raspad će pratiti ozbiljni lokalni sukobi, koji će se nastaviti i posle njega. Nasilje će biti nekontrolisano i brutalno. Amerika i evropski saveznici ne mogu da učine mnogo u zaštiti jugoslovenskog jedinstva. Jugosloveni će te napore razumeti kao suprotne zalaganju za demokratiju i samoopredeljenje. Jugoslovenska federacija bliži se svome kraju, jer su pri kraju i rezerve političke volje za njeno očuvanje. U toku naredne godine federacija će prestati da postoji; u roku od dve godine Jugoslavija će verovatno nestati kao država."

Američki analitičari potom kažu: "Snage unutar Srbije, Hrvatske i Slovenije predstavljaju mešavinu nacionalnog ponosa, lokalnih ekonomskih aspiracija i istorijski međusobno netrpeljivih verskih i kulturnih identifikacija. U Sloveniji i u manjoj meri u Hrvatskoj, novi nacionalizam je prozapadno orijentisan, demokratski i preduzetnički; u Srbiji, on je opterećen statičnom ekonomijom, militarističkom tradicijom, uz preferiranje jake centralne vlade predvođene dinamičnim liderom."

IZ DANAŠNjEG ugla posmatrano, izvesne slabije procene razvoja događaja, američke obaveštajne zajednice, i onog što će se zaista zbiti, proističu iz određenih predrasuda i stereotipa o pojedinim narodima i krajevima bivše Jugoslavije, koje nisu menjane, bez obzira na svoje četvorodecenijsko ozbiljno prisustvo u SFRJ.

U vreme kada je pisana ova procena, Evropa je prolazila kroz duboku političku transformaciju. Sovjetska imperija se tresla i osipala, a njena pukotina će sve više rasti i dovesti do raspada zemlje naredne godine. Komunistički režimi u istočnoevropskim zemljama padali su jedan po jedan, menjani novim modelom vladavine. Širom Istočne Evrope stvoreno je raspoloženje da je nastupio trenutak za prekid služenja komunističkoj ideji i da dolazi vreme političke slobode. Nemačka se ujedinila. Sve dok je Balkan nestabilan, i Evropa će ostati nestabilna. Nemoguće je sada - ako je ikada i bilo - smatrati ove balkanske zemlje koje su bile deo Otomanskog carstva zemljama izvan Evrope. Dok Evropska unija oprezno traga za putem ka daljem proširenju, sve zemlje koje su ranije bile deo Jugoslavije već su članovi ili potencijalni članovi EU. Evropska unija ne može izbeći izazov koji predstavlja nalaženje puta da se one uklope u evropske procese i strukture.