Kraljevčanka, dobitnica Sretenjskog odlikovanja: Dok sanjam, još pričam sa umrlim sinovima

KADA sutra na Sretenje iz ruku predsednika Srbije primi orden, Nada Milić teško će moći da zadrži suze. Sjaj tog priznanja vratiće je u 1999. godinu, kada je život počeo da joj se ruši.

Ova Kraljevčanka jedna je od 89 dobitnika državnog odličja, ali se od svih izdvaja teškom sudbinom koja ju je zadesila i zbog koje kopni iz dana u dan.

Porodičnu tragediju, koju je teško i zamisliti a kamoli rečima opisati, Nada i njen suprug Dragoljub Milić doživeli su za vreme i posle rata na Kosmetu 1999. godine.

Te ratne godine, u proleće, Milići su za samo deset aprilskih dana ostali bez svojih blizanaca, Srđana i Bobana, dvadesetšestogodišnjih oficira tadašnje Vojske Jugoslavije, koji su časno dali svoje živote braneći otadžbinu od agresora i terorista. Samo godinu dana kasnije, međutim, ostali su i bez - najstarijeg sina Gorana (27) čije je srce prepuklo od tuge za braćom... Posle 11 godina tuge i bola za svojim “sokolovima polomljenih krila”, kako je i nazvao spomen-knjigu u kojoj je ispovedio patnju i žal za sinovima, preminuo je i Dragoljub, ostavljajući tako suprugu Nadu da u poznim godinama samuje i životari među uspomenama.

- Ostaviše me da u suzama provodim košmarne dane i još košmarnije noći - priča Nada Milić, koju je predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić odlikovao visokim državnim odlikovanjem - Sretenjskim ordenom prvog stepena. - U snovima pričam sa sinovima, prisećam se kako smo živeli, puni vere i nade u neko lepše i bolje sutra, koje ne dočekasmo... Dali su svoje živote za rodnu grudu, a zbog svega toga, bol u mojoj duši svakim danom je sve jači.

Nadin i Dragoljubov sin Srđan, potporučnik VJ, nastradao je na ratištu od nagazne mine nedaleko od Srbice na Kosmetu, kada je vozilom, sa još trojicom vojnika, krenuo na zadatak. Vojnici su na mestu ostali mrtvi, dok je Srđan s teškim povredama najpre prebačen u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici, a potom i na VMA, gde je 4. aprila i preminuo.

Posle samo desetak dana, Miliće je zadesila još jedna nesreća. Srđanov blizanac Boban, poručnik VJ, koji se uprkos gubitku brata vratio u svoju ratnu jedinicu na Kosmetu, poginuo je u mestu Volujak, nedaleko od Đakovice, kada su dve NATO rakete pogodile oklopno vozilo u kojem se nalazio sa još sedmoricom vojnika.

- Kada je posle Srđanove sahrane krenuo u svoju jedinicu, Boban mi je rekao da na bratovljevom grobu zapalim i sveću za njega. Kao da je nešto predosećao. Eto, ostvariše se crne slutnje - dodaje Nada dok razgleda album sa fotografijama i novinskim člancima o nesrećnoj sudbini svojih sinova.

Po okončanju NATO bombardovanja Nada se sa sinom Goranom i suprugom Dragoljubom iz Prištine preselila u Kraljevo gde su već imali kuću. Tu je, u proleće 2000, od neizmerne tuge za tragično nastradalom braćom - preminuo i Goran. Sahranjen je u istoj grobnici kraj Srđana i Bobana na novom kraljevačkom groblju.

- Jednog jutra u krevetu sam zatekla njegovo beživotno telo. Mnogo je patio za braćom. Svakog dana je obilazio njihov grob, sedeo, pušio i u mislima razgovarao sa njima - ne skriva Nada suze. - Desetak godina kasnije, takođe u proleće, u 61. godini preminuo je i moj suprug Dragoljub. Sahranili smo ga kraj sinova.

Porodična kuća Milićevih u kraljevačkom naselju Sijaće polje, praktično je posvećena sećanju na Srđana, Bobana i Gorana. Na fasadi kuće stoji spomen-ploča ispod koje je i čitulja Dragoljubu. U dnevnoj sobi, fotografije, odlikovanja, sportski trofeji, uniforme, sve Nadine uspomone na sinove i supruga.

- Živim od kuće do groblja, brojim dane kada ću da se pridružim svojim najmilijima, da opet budemo zajedno...

Obilazim humke, razgovaram sa fotografijama. A, dolaze mi i komšije, rođaci, prijatelji, Srđanovi i Bobanovi saborci, Goranove kolege...

Ovo odlikovanje pripada mojim sinovima, oni su dali živote za otadžbinu, časno obavljajući svoju patriotsku dužnost - dodaje Nada.

- Drago mi je što nisu zaboravljeni, što će posle spomen-ploče koja je postavljena u Kosovskoj Mitrovici dobiti i ovo visoko državno priznanje za sve ono što su učinili za svoju zemlju. Žao mi je samo što ovaj dan nije doživeo i njihov otac, bilo bi mu puno njegovo napaćeno srce.