“El gran Milovan“ iznad Kolašina

NAJČUVANIJI Jakšić iz Kolašina vratio se ponovo u Planu, svoje rodno selo, u kome od seobe njegove porodice, tamo negde iza Prvog svetskog rata, u njemu nikada više niko nije obišao čuvenu kulu Jakšića. Njih više nema ni u selu, niti u celom Kolašinu.

Doduše, čuveni „El Gran Milovan“, kako su ga nazvali egzaltirani sportski izveštači posle njegove briljantne partije u pobedi fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije nad Brazilom (2-1), stigao je u svoj Kolašin i u njemu „stanuje“ samo zahvaljujući filmskoj storiji o fudbalskim junacima iz Montevidea, u kome je dobio i „svoju“ ulicu. U Kolašinu je još nema.

- Ostaci kule Jakšića, potomaka uskočkog junaka Jakše Avdalovića Gačanina, još se naziru. Kulu je srušilo vreme. Milovan se pominjao tu i tamo, ali sada je ponovo ovde. Mada, malo ljudi ovde znaju o njemu - priča stari Kolašinac u jednoj od brojnih kafana, u kojima se Jakšine i dogodovštine Ivice Beka, Tirketa i Moše pomno prate na TV ekranima.

- U Kolašinu vam sigurno nema Jakšića. Milovana niko i ne pamti - priča čovek koji preko čašice kaže da se ovde ljudi u dokolici bave pričom da li je pravilno Milovana imenovati Srbinom.

- Jer, odavle je - veli šeretski, pogledujući u grupu „ljutih Crnogoraca“, koji mu kroz osmeh potvrdno odgovaraju.

- Predložićemo gradonačelniku Brajuškoviću da mu se podigne spomenik. Pored njegovog imena kao mesto rođenja svuda piše da je iz Kolašina - kažu ozbiljno mladići, uz napomenu da će to budućim lokalnim vlastima biti prvi zadatak.

- Tako će i Milovan i Jakšići stići u zavičaj - kaže ozbiljno jedan od meštana, koji naglašava i da poznavalac etnogeneze porodica ovog kraja Predrag T. Šćepanović to tvrdi u svojoj knjizi „Znameniti Kolašinci“.

- Vrlo mi je teško bilo doći do podataka o Milovanovoj užoj porodici. Njegov predak Jakša Avdalović Gačanin se doselio u Gornju Moraču u selo Lijevišta. Kasnije, verovatno na samom početku prošlog veka, jedan od braće Jakšića iz tog gornjomoračkog sela seli se u Planu, gde se nalazila kula Jakšića u kojoj je proslavljeni golman rođen. Posle toga, najverovatnije posle Prvog svetskog rata, porodica se seli u Srbiju - piše Šćepanović o čuvenom Jakši, koga je zbog povrede svog čuvenog golmana Františeka Planičke, jednog od najboljih u istoriji fudbala, u svoje redove pozvala i „Slavija“ iz Praga.

„Crveni đavo“, prozvali su tada već čuvenog „El Grana“, zbog boje dresa u kome je voleo da brani.

Dete iz Plane, odraslo u Kragujevcu u domu za ratnu siročad, odakle je poslato u Beograd da uči zanat, svaku priliku je koristilo da igra fudbal, tražeći fudbalsku sreću i u Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici. Oreol zvezde stekao je u Beogradu. U fudbalski beskraj vinuo se u Montevideu, da bi pred kraj karijere igrao i u Borovu i Ljubljani.

U vlasništvu je imao knjižaru preko puta „Politike“, koju je Gestapo tokom rata pretresao osam puta, ali nije uspeo da nađu u njoj sakrivenu arhivu CK KPJ, kako je svedočio Vladimir Dedijer.

Bio je među osnivačima Crvene zvezde, gde je došao kao dokazani sportski radnik u BASK-u.

Prvi predsednik Saveza fudbalskih trenera Jugoslavije, osnovanog 1950, preselio se na „nebeske njive“ kao „tehniko“ Zvezde iznenada u Aleksandriji, na turneji crveno-belih po Egiptu, 25. decembra 1953. Srčani udar bio je koban po čoveka. Telo najstarijeg od troje dece Kolašinca Radoslava Jakšića su Egipćani, u znak poštovanja, balsamovali i brodom ratne mornarice uputili u Jugoslaviju.

Večni smiraj našao je u Beogradu, koji je neizmerno voleo.