GOSPOĐICE sodadžijko, hoćete li da mi prodate vaš mali sifon od dva deci, treba mi za „nameštaj“?

- Žao mi je, ali sifonče nije na prodaju, a soda-voda jeste. Koliko vam treba?

Ovakav dijalog čuo se u subotu u radnji bezalkoholnih pića „Soda-voda“ u Mutapovoj ulici na Vračaru. Tog dana, dok su Beograđani masovno pazarili na Kalenić pijaci, i u sodadžijskog radnji Slavice Lazić bila je gužva. Došle mušterije da kupe sifone sa sodom, da kod kuće uz belo vino ili roze naprave sebi po volji „nameštaj“.

- Najbolji lek za ove vrućine za mene je tanki špricer, koji pravim od dva deci banatskog rizlinga i deci vračarske soda-vode - priznala nam je gospođa Anđelka Ilić, koja je donela svoj skupoceni češki sifon roze boje da se napuni.

Vlasnica radnje Slavica Lazić jedina je žena sodadžija u Srbiji. Ovim poslom bavi se već 17 godina. Iako dama sa četiri brata, nasledila ga je od dede Đorđa Lepojevića. On je 1930. došao iz sela Zavidnica kod Babušnice u Beograd, neko vreme radio kod pivara Đorđa Vajferta, a onda je podigao kredit i 1936. u Žičkoj ulici otvorio svoju prvu sodadžijsku radnju.

- Soda-voda je u to vreme služila za pravljenje klakera, za mućenje prirodnih sokova, za špricere, a i za pravljenje gibanica, pita, palačinki i proje. Beograd je imao čak 27 sodadžijskih radnji, a danas ih ima samo tri - priča nam Slavica, koja je, kaže, ponosna što je svi zovu sodadžijka.

KOKTEL MAJSTORI Koktel majstori prave „mohito“, piće od belog ruma, žutog šećera, nane, limete i moje sode. Stavljaju je i u druge koktele. Zato planiram da se udružim sa nekim ugostiteljom i da otvorim kafić „Špriceri kod sodadžijke“, jer na ovom poslu želim da dočekam penziju - otkriva svoje planove sodadžijka Slavica Lazić.

Vremenom je deda Đorđe svoju radnju selio u Sarajevsku, pa u Katanićevu ulicu, a kada se vratio iz ratnog logora u Boru, 1947. je u Žarkovu od para koje mu je donela soda-voda otvorio trgovinsku radnju i sagradio prvu kuću. Tri puta se ženio, imao je četiri sina i jednu kćer - Dragicu, koja mu je podarila unuku Slavicu.

- Dok su moja braća otvarala kafane, ja sam uz majku počela da radim sa mašinom za pravljenje sode. Ručno ju je izradio majstor Cvetković iz Ustaničke ulice pre 40 godina. Za dobru soda-vodu potrebni su kvalitetan patron ugljen-dioksida, sjajna voda i odličan kiseonik. Nekada se voda dobijala ručnim okretanjem točka, ali smo mi mašini dogradili motor i ona sada sifon od dva litra napuni za pet minuta - objašnjava sodadžijka.

Njena majka više ne radi za mašinom, ali i danas ima običaj da kćerki govori da je soda-voda za porodicu važnija od hleba. Iako su sifoni majci Dragici više puta od pritiska pucali u rukama, a od silne vode koja je protekla njenim rukama dobila je reumu, kao profesionalnu bolest, to Slavicu nije obeshrabrilo da nastavi porodičnu tradiciju.

- Sodadžijske radnje su u Srbiji počele masovno da zamiru devedesetih, kada je došlo do ekspanzije gaziranih pića, gašenja starih srpskih kafana i kada je ponestalo kvalitetnih patrona ugljen-dioksida i dobre vode. Od stotinu kafana koliko je snadbevao moj deda, koji je umro 1988. godine, mi danas opslužujemo četiri. Međutim, poslednjih godina narod se vraća soda-vodi. Ljudi imaju potrebu da se u ispraznosti modernog potrošačkog života vrate starim vrednostima i da osete duh starih dobrih vremena - objašnjava gužvu u svojoj malenoj radnji.

MUZEJ SIFONA Mala sodadžijska radnja privlači pažnju slikama starog Beograda i raznobojnim sifonima, koji su pravljeni u staklarama Srbije, Češke, Mađarske, Rumunije, Italije, Rusije...
Pre sedam decenija sifoni, njih 3.000, bili su najveći kapital gazde Đorđa Lepojevića. Danas su stari neispravni sifoni muzejski eksponati, koji plene lepotom.

Ova sodadžijska radnja preživljava zahvaljujući pre svega starim Beograđanima sa Vračara, Dorćola, Crvenog krsta i okoline, koji dobro jelo ne mogu da zamisle bez šuštavog zvuka sifona i pravog špricera.

- Soda-voda nije lekovita, nije ni štetna, ali mene strašno osvežava. Kada se sipa u vino, amortizuje vinsku kiselinu i čuva njegovu aromu, dok kisela voda ukiseli vino. Moja porodica troši tri sifona nedeljno - priča, dok kupuje, advokat Toma Hadži-Milenković.

Dok smo boravili u radnji, mnoge komšije su svraćale da ostave svoje pijačne torbe, neko alat, neko kupljenu robu, da bi i dalje pazarili po Kaleniću. Radnja „Soda-voda“ je za njih prijateljsko svratište, kutak za predah i ćaskanje.

Majstori za koktele iz kafića i elitnih restorana postali su zainteresovani za soda-vodu, jer je pitka i jeftina za pravljenje šarenih pića. Soda košta samo 40 dinara litar. To je, kaže Slavica, prilika da njena radnja opstane, ali i da se modernizuje.