Nema braka bez praštanja

SRELI su se na svadbi, pre 50 godina, u selu Sipnica podno Kosmaja, gde su oboje bili zvanice. Iste večeri, dok su igrali kolo, on ju je zaprosio, a dve nedelje kasnije - venčali su se. Na taj dan, "samo" pola veka kasnije, Milanka (68) i Srbislav (74) Ilić proslavili su "zlatnu svadbu" i, kako kažu, decenije poštovanja, tolerancije, razumevanja i pre svega ljubavi.

Nasmejani, doterani, dočekivali su pre nekoliko dana goste u beogradskom restoranu "Boemi". Baš kao i pre 50 godina. Među zvanicama, njih desetak pamti i "prvo" venčanje. A "mladenci" se, kao i tada, drže za ruke, plešu, grle i osmehuju jedno drugom.

- Trebalo je da se oženim u selu Manojlica kod Svrljiga, gde sam rođen, sa drugom devojkom koju mi je otac "našao", ali nije mi se sviđala - priča kroz smeh Srpče, kako mu tepa njegova Mila. - Kada sam u Sipnici, u kolu spazio Milu, odmah sam se zaljubio. Bila je najlepša. A, i ja sam bio frajer, "pala je" odmah na mene.

Gospođa Mila blista. Otmena, u elegantnoj haljini, diskretno našminkana... I sada, posle toliko godina, zanosna je za svog supruga i pleni lepotom.

- Srbislav je bio pravi dasa - seća se Mila. - Odudarao je od drugih, bio je drugačiji. Prvi je u i svom selu, ali i u mojoj Sipnici, nosio farmerke. I sad se smejem kada se setim da je žvakao žvaku, u to vreme pravu retkost, dok mi se udvarao. Pre venčanja, videla sam ga još jednom, kada je posle nedelju dana došao kod mog oca Živomira da me zvanično prosi.

Tada su, sećaju se, utanačili svadbu. Bila je u Manojlici kod Svrljiga. "Grmeli" su trubači. Igralo se kolo, veselilo do zore... Kao i tada, i sada na jubileju, orkestar je, ovaj put tamburaški, Srbislavu "na uvo" odsvirao omiljenu "Prođe mladost kraj mene".

- Gde nema tolerancije, nema ni dugog braka - kaže Milanka. - Današnji brakovi kratkog su daha, jer mladi ne žele da trpe. Prag tolerancije sve je niži. Nigde nema idealnog braka. I mi smo imali trzavice, ali smo ih prevazilazili, strpljivo i verujući u naš brak. Srba je uvek bio pravi domaćin, dobar suprug i otac.

Deca i kuća bili su, veli Milanka, njena briga. Prvih 10 godina nije bila zaposlena, a Srba je do penzije radio kao serviser Elektronske industrije "Niš".

- Dok smo bili mlađi, a deca manja, tolerantnija sam bila ja, a sada je Srba - govori "mlada". - Pušta me da se šetkam po banjama, putujem sa decom i unucima. Sada nam ne treba mnogo reči da se razumemo. Dovoljno je da neko započne rečenicu, a drugi je završi.

Srba dodaje da su oni pravi primer da se suprotnosti privlače, jer su potpuno dva različita temperamenta.

- Znao sam šta joj smeta, pa sam gledao da je ispoštujem - kaže Srba. - Voleo sam, recimo, kafanu i muziku i da izlazim sa društvom. Gledao sam uvek da se vratim do ponoći. Bila je popustljiva i eto, nikada joj nisam rekao, bila je uvek lepša od svih, gde god da smo bili. Goreo sam od ljubomore.

TRADICIJA PREKINUTA

Srba i Mila imaju ćerke Mirjanu i Oliveru i troje unuka - Savu, Danila i Katarinu.

- Nijedna ćerka, nažalost, neće ponoviti našu priču - kaže Mila. - Jedna je već razvedena, a druga je pred sličnom odlukom. Teško je savetovati, jer mladi danas teško prihvataju principe kojih smo se mi nekada držali. Bitno je, onda, da su ti razlazi korektni i da se ljudi ponašaju zrelo. Za svoje zetove nemam lošu reč, niti su me ikada uvredili. Oni su dobri očevi mojim unucima i uvek ću ih poštovati.