Pokušaji revizije Dejtonskog sporazuma nisu novi, ali njihov sadašnji intenzitet i podudarnost s drugim zbivanjima u regionu više su nego očigledni.

PONIŠTAVANjE DEJTONA

Zapadni centri moći pojačavaju pritiske radi bržeg razvlašćivanja i poništavanja nadležnosti Republike Srpske koje su joj zagarantovane Dejtonsko-pariskim sporazumom, uz njeno svođenje na praznu formu do trenutka kada bi i formalno ukidanje postalo puko „usklađivanje sa realnošću“. Unitarna, „evropski (i NATO-vski) efikasna“ BiH, bez principa ravnopravnosti tri konstitutivna naroda i dva entiteta, bez principa konsenzusa, pod dominacijom Bošnjaka, jeste cilj koji jednako proizlazi iz izjava visokog predstavnika, sarajevskih političara, predstavnika EU i NATO-a. To je logika geopolitike ekspanzije NATO-a na Istok, odnosno na Rusiju. Drang nach Osten u novom izdanju.

Pročitajte još: Opasan udar na "Dejton"


Kazniti Srbe, a nagraditi Hrvate, muslimane i Albance – jednostavna je i jasna ocena dugoročne geopolitike Nemačke, a izrekao ju je slavni francuski general Pjer-Marija Galoa (Poruka srpskom narodu, Beogradski forum, Beograd, 2009). Po sadržini, ona je slična američkoj – da Srbima ne treba dozvoliti da ponovo budu politički faktor na Balkanu, već ih treba trajno držati izvan evropskog razvoja (Aktuelna pitanja spoljne politike, Beogradski forum, Beograd, 2007).

Što se tiče stranih sudija Ustavnog suda u Sarajevu, visokog predstavnika, Saveta za primenu mira i njihovih mnogobrojnih odluka – od tzv. Bonskih principa, preko suspenzija zakona i izdavanja dekreta, preko smenjivanja izabranih narodnih predstavnika do pokušaja oduzimanja vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem – reč je o polugama i metodama antisrpske geopolitike. Od potpisivanja Dejtonsko-pariskog sporazuma proteklo je 25 godina. Sve to vreme Zapad, preko svojih predstavnika i mehanizama, neprekidno revidira i obezvređuje taj sporazum, i to uvek na štetu Republike Srpske i srpskog naroda. To mu nimalo ne smeta da za opstrukciju primene i reviziju Dejtona uvek optužuje rukovodstvo i institucije Republike Srpske.
Dok bezobzirno krši međunarodno pravo, čak i osnovne principe Povelje UN, dok širom planete, u ime svoje „izuzetnosti“ (kakav eufemizam za rasizam!) zbacuje „autoritarne“ i dovode „demokratske“ lidere da bi „usput“ profitirao od tuđih izvora nafte, minerala ili drugih bogatstava, dok jednostrano otkazuje sporazume i međunarodne konvencije, istovremeno sve glasnije optužuje Rusiju, Kinu i druge zemlje za revizionizam, nepoštovanje prava, kršenje demokratije i ljudskih prava, za „maligni uticaj“.

REZOLUCIJA 1244

Paralelno, zapadni centri moći čine sve da izvrše reviziju, obezvređivanje i konačno ukidanje Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. Pošto takav cilj nije ostvariv zbog protivljenja Rusije i Kine, ti centri moći pokušavaju da privole Srbiju da im u tome pomogne, iako je upravo ona žrtva oružane agresije NATO-a 1999, kao i nastavljanja dvodecenijske agresije drugim sredstvima. Ona bi to učinila tako što bi priznala otimanje Kosova i Metohije i uspostavljanje druge albanske države na delu svoje državne teritorije, što bi prihvatila članstvo tzv. Republike Kosovo u UN i drugim međunarodnim organizacijama. Računaju da bi Srbija na taj način učinila bespredmetnim otpor Rusije i Kine ukidanju Rezolucije 1244, kao i da bi otklonili razlog nepriznavanja Kosova i Metohije od strane pet članica EU. Takva zamisao pati od ozbiljnog nedostatka realizma jer se zasniva na politici svršenog čina i pretpostavci da će Rusija i Kina prihvatiti rešenje koje je suprotno njihovim interesima, da će, u krajnjoj liniji, svesno olakšati ekspanziju NATO-a na Istok, uključujući članstvo tzv. Kosova, Srbije i BiH u NATO. U datim uslovima i pri datim trendovima, radi se, zaista, o previše optimističkoj kalkulaciji zapadnih stratega!

Zašto SAD, Nemačka i Velika Britanija bagatelišu Rezoluciju SB UN 1244, iako su bile njeni inicijatori i tvorci? Da li zato što je loša za Srbiju a dobra za Prištinu, pa pozivanjem na nju ne žele da nanesu štetu Srbiji, odnosno da pomognu Prištini? Da li tako iskazuju tzv. statusnu neutralnost?

Zapad sabotira dalju primenu Rezolucije 1244 zato što je Srbija izvršila sve svoje obaveze. Zapadne sile su u toj fazi ostvarile svoje interese, zadovoljile očekivanja svojih miljenika u Prištini i zamrzle njenu dalju primenu. Odgovornost za zamrzavanje istog časa prebacile su na Srbiju! Tadašnji izabranici Zapada u Beogradu su to prihvatili jer su bili i ustoličeni da bi isporučivali, da bi smanjivali očekivanja naroda i ubeđivali ga da je to u interesu njegovog boljeg života. A život je takav – kakav je.

Zašto se lideri Rusije, Kine, Indije i mnogih drugih zemalja rastuće moći tako dosledno pozivaju na Rezoluciju SB 1244 i podržavaju rešenje za budući status Kosova i Metohije koje je u okviru te rezolucije?

Zato što štite autoritet međunarodnog prava, autoritet UN i posebno, SB UN kao najodgovornijeg organa za mir i bezbednost u svetu. Zato što su glasale za, ili podržale takvu odluku SB UN i vode predvidivu i principijelnu politiku. Zato što su svesne opasnosti od presedana priznavanja jednostranog nasilnog otcepljenja i njegovog naknadnog legalizovanja. Zato što su i same suočene sa, manje ili više izraženim separatizmima i terorizmima na svojim teritorijama, i ne samo one. Zato što podržavaju Srbiju kao prijatelja i strateškog partnera.

ĆUTANjE SRBIJE

Ostaje nedovoljno jasno zašto se predstavnici Srbije retko pozivaju na Rezoluciju SB UN 1244 kao osnovu za pregovore i okvir za rešenje pitanja statusa, a još je čudnije što je, svesno ili nesvesno, omalovažavaju?! Zašto ćute? Kakva je šteta od pozivanja na pravo? Da li se boji da pozivanje na Rezoluciju SB UN ne koristi više Prištini nego Beogradu? Ali ako bi to bio razlog, zašto se Priština ne poziva na taj dokument? Dogovor? Obećanje? Pretnja? Poglavlje 35? Jer, ipak, radi se o sveobuhvatnom, pravnom, opšteobavezujućem dokumentu najvažnijeg organa Svetske organizacije za pitanja mira i bezbednosti kojim se, pored ostalog, afirmiše suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, a za Kosovo i Metohiju predviđa suštinska autonomija i ništa više od toga.

Rezolucija SB 1244 je kompromis i okvir koji pregovorima tek treba razraditi i operacionalizovati. Njome se, pored ostalog, garantuje i pravo na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak i oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca u njihove domove i na njihova imanja. Šta sprečava Srbiju da daleko jasnije postavi takav zahtev pred Savetom bezbednosti i pred Savetom EU, Savetom Evrope? Zašto u proteklih 20 godina nisu stvoreni uslovi za povratak proteranih Srba? Ako je odgovor – nepostojanje uslova – postavlja se pitanje ko je i kako stvorio uslove za povratak svih drugih osim Srba? Neka se bar sada naprave plan i program, obezbede sredstva, organizacija, kalendar za vraćanje proteranih. Možda to neko ne želi, ne uklapa mu se u interese, strategiju, geopolitiku? Ako je to posredi, da li u načelu Srbija i njen narod mogu da služe za potkusurivanje interesa svih drugih, da služe tuđim geopolitičkim ciljevima, po cenu ugrožavanja sopstvene egzistencije?

DOGOVORENI KONTINGENTI

Rezolucijom je predviđeno i vraćanje dogovorenih kontingenata vojske i policije Srbije, pored ostalog, i „na važnije granične prelaze“. Do 1.999 vojnika i policajaca. Da li je to pitanje prisutno na bilo kom nivou, bilo kojom linijom pregovora? Može se različito govoriti, ili misliti o realizmu, mudrosti, ili iluzijama u politici, ali treba konstatovati da se radi o veoma značajnom pitanju, da ono ima višestruko značenje, da je rezolucija trajno vredan pravni dokument i da ni ova klauzula, kao ni bilo koja druga odredba Rezolucije 1244 nikada nije ukinuta, poništena, niti može biti poništena, danas i ubuduće još teže, nego što je to bilo moguće pre, na primer, 10 ili 15 godina. Nema načina da se prejudiciraju prava i interesi Srbije, a još manje da se prejudiciraju buduće odluke Saveta bezbednosti koje takođe moraju biti u skladu s Poveljom UN, sa interesima trajnog mira i bezbednosti u Evropi i svetu. Ne može se prihvatiti a pogotovo ultimatumima nametnuti, kao pravilo, kao princip, da Srbija, mada osnivač UN, OEBS-a i globalnog sistema mira i bezbednosti, uspostavljenih na rezultatima dva svetska rata, mora beskonačno da žrtvuje prava i vitalne interese srpskog naroda da bi se podmirivali nezajažljivi apetiti pulena određenih svetskih i evropskih sila, ili njihovih integracija.

Insistiranje Srbije na doslednoj i punoj primeni Rezolucije SB UN 1244 je legitimno, pravno, politički i moralno osnovano. Ovo, time više i time pre, što je Srbija savesno izvršila sve svoje pravne obaveze prema tom dokumentu. Takvo insistiranje je put i pretpostavka da Srbija zauzme aktivnu pregovaračku poziciju i da mobiliše još širu i odlučniju međunarodnu podršku.

SVEOBUHVATNI I PRAVNO OBAVEZUJUĆI SPORAZUM

Umesto toga, u političkom žargonu već mesecima, ako ne i godinama, dominira žalopojka da „nama niko ništa ne nudi“ osim ideje (da li je reč samo o ideji?) o nekakvom novom „sveobuhvatnom pravno obavezujućem dokumentu“. Može li dokument koji još niko nije video, čiji elementi nisu poznati, biti bolji od Rezolucije SB UN 1244 koja predstavlja kompromis interesa svih stalnih članica SB UN i SRJ, odnosno Srbije kao pravne naslednice SRJ? U čemu bi novi dokument mogao biti bolji za Srbiju od Rezolucije 1244? Da li je realno očekivati da Rusija i Kina prihvate da budu puki glasači na sednici SB o dokumentu u čijem stvaranju nisu učestvovale?

S obzirom na poznati format iz kojeg bi takav dokument proizašao (briselski), on bi nužno svojom suštinom trebalo da legalizuje geopolitiku ekspanzije NATO-a na Istok ili, na Zapad, zavisno da li se stvari posmatraju iz Brisela ili iz Južnog kineskog mora. I na jednoj i na drugoj strani Evroazije su zapadne nuklearne snage, antiraketni sistemi i „Branioci 2020.“

Ako je nesporno da se rešenjima u pripremi za status Kosova i Metohije uvažavaju geopolitički interesi najmoćnijih sila Zapada, kojim se rešenjima predviđa uvažavanje interesa Rusije, Kine, Indije i drugih zemalja rastuće moći, ili se polazi od pretpostavke da njihovi interesi na Balkanu nisu relevantni? Može li se olako preći preko činjenica da je agresija NATO-a 1999. bila zaustavljena velikim delom uz angažovanje Rusije, da su Rusija i Kina, svaka na svoj način i iz ugla svoje politike, učestvovale u procesu dolaženja do Rezolucije 1244? Da li su te dve zemlje, 20 godina nakon toga, manje relevantne u rešavanju posledica agresije? Da li je moguće da neki novi dokument, rađen po modelu hegemonizma i dominacije, zadovolji legitimne interese Srbije kao suverene i nezavisne zemlje, kao i zemalja rastuće moći nosilaca novog, multipolarnog koncepta svetskih odnosa? Može li se očekivati da one u SB UN dignu ruke za deal po meri NATO-a a na sopstvenu štetu?

ZAMRZNUTI KONFLIKT

Zamrznuti konflikt nastao je onog časa kada je Srbija izvršila sve svoje obaveze prema Rezoluciji 1244, i kada je došao trenutak da Zapad i Priština izvrše svoje obaveze, kao što je npr. obaveza da se obezbede uslovi za slobodan i bezbedan povratak 250.000 proteranih Srba i nealbanaca sa Kosova i Metohije. Pošto Zapadu nije odgovaralo izvršavanje obaveza prema Srbiji, konflikt je zamrznut. Umesto da Srbija zahteva da se po tom, opšteobavezujućem dokumentu najviše pravne snage u hijerarhiji pravnih akata u svetu, izvrše i obaveze prema Srbiji, zamrznuti konflikt se pretvara u krunski dokaz za nove pritiske protiv Srbije. Slično je i sa tzv. Briselskim sporazumom; bez obzira na njegov neustavni karakter i na ponižavajuće uslove pod kojim je potpisan, iz njega je Srbija izvršila sve svoje obaveze. Kada je došao trenutak da Priština i EU kao posrednik izvrše svoje obaveze prema Srbiji, odnosno srpskom narodu, i taj proces je zamrznut jer je Zapad ostvario svoje interese za tu fazu procesa. Prinudio je Srbiju da se ne poziva na realnost, već da povuče svoje državne institucije sa Severa Kosova i Metohije.

NATO KALKULACIJA

Dakle, ako Srbija želi da se neizvršeni deo iz, inače, protivustavnog tzv. Briselskog sporazuma kako-tako izvrši, Zapad zahteva da ona to ponovo plati. Ovog puta nekakvim novim sporazumom čija bi suština bila „faktičko ili de jure“ priznanje nove albanske države na delu državne teritorije Srbije, njeno članstvo u OUN, OEBS, SE… Razume se, NATO-u se prevashodno žuri da tzv. Kosovo ekspresno uđe u njegovo članstvo. U pozadini je plan i procena da bi to ubrzalo ulazak Srbije i BiH u NATO, čime bi NATO i formalno stavio pod direktnu kontrolu celi balkanski prostor. Svakako da bi prve reakcije Srbije na ovakvo predviđanje bile da Srbija čvrsto ostaje na poziciji vojne neutralnosti, ali bi takva verbalna pozicija bila izuzetno kratkog trajanja. NATO bi imao široki izbor asimetričnih mogućnosti „privođenja Srbije razumu“. Zato bi eventualna lakovernost prema svakoj vrsti obećanja ili garancija Zapada imala nesagledive posledice po budućnost države i srpske nacije.

„Faktičko ili pravno“ priznanje nezavisnosti tzv. Kosova, njegovo članstvo u OUN bilo bi dobrodošlo zapadnim silama, posebno NATO-u, i kao priznanje da Srbija, iako žrtva osvajačke, ekspanzionističke politike, prima na svoja pleća odgovornost za sve što se događalo u vezi sa Kosovom i Metohijom, od terorizma tzv. OVK, organizovanog, finansiranog i naoružavanog od strane Zapada, do oružane agresije NATO-a u savezu s terorističkom OVK 1999.

Vodeće članice EU, a pre svega Nemačka, na taj način bi, pored pokazivanja (preostale) moći usred rastrojstva izazvanog bregzitom i nezadrživim podelama po mnogim šavovima, pokušale da reše bar jedan vid nejedinstva. Računaju da čim Srbija „faktički ili de jure“ prizna otimanje Kosova i Metohije, nasilno otimanje postaje zakonito, ilegalna agresija 1999. „opravdana humanitarna intervencija“, briše se svaka vrsta odgovornosti za kršenje međunarodnih zakona, za ljudske žrtve i razaranja, za posledice korišćenja projektila s osiromašenim uranijumom. Ujedno otpada i razlog što pet članica EU ne prihvataju priznavanje „Republike Kosovo“ (Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar).

NOVI POKUŠAJ PREVARE

Zapad je potpuno svestan da je „dil“ (trgovina) koji nudi Srbiji po principu – priznanje otimanja Kosova i Metohije, odnosno nezavisnosti, za novo obećanja članstva u EU (kada Srbija ispuni uslove) – novi pokušaj velike prevare po viđenim scenarijima. Iz svakog dosadašnjeg „dila“, odluke ili sporazuma, samo je Srbija revnosno izvršavala svoje, najčešće nametnute obaveze, a sve odredbe o pravima ili priznatim interesima Srbije predstavljale su jeftin ali blešteći papir za pakovanje jednostranih koncesija, tereta i obaveza, radi lakšeg podmetanja srpskom narodu.

Zapad je danas spreman i „velikodušan“ da Srbiji ponudi praktično neograničen broj „pluseva“ kako bi pakovanje starih podvala i ultimatuma, kao što su Rambuje i tzv. Ahtisarijev plan, bili što prijemčiviji srpskoj javnosti. Nadamo se da ćemo to razumeti pravovremeno. Nemamo pravo da gubimo iz vida istorijska iskustva. Zapad nijednom u novijoj istoriji nije prema Srbiji i srpskom narodu bio dosledan u izvršavanju svojih moralnih, pravnih i materijalnih obaveza, po osnovu agresivnih ratova prema Srbiji niti po osnovu garancija koje je obećavao ili potpisivao. Otkad je suočen s progresivnim opadanjem globalne moći, s odumiranjem privilegija unipolarnog poretka i nezadrživom multipolarizacijom, od ulaska u otvorenu konfrontaciju s Rusijom i Kinom – Zapad je u sve većoj žurbi da na Balkanu završi prljave, kriminalne i nemoralne planove i poslove prema srpskom narodu i Srbiji, naročito poslove iz vremena Klintona, Olbrajtove, Blera i Šredera. To se oseća i ovih meseci kada se jedan za drugim imenuju i posećuju nas lični, specijalni i drugi izaslanici zapadnih sila i integracija, kada se odbačenim planovima iz proteklih vremena dodaju nekakvi „plusevi“ da bi se paket s paklenom mašinom daljeg drobljenja Srba dopao osiromašenom i poniženom narodu. Jedan od njih, od kojeg, kažu, najviše zavisimo, reče da je posvećen ekonomiji, razvoju, onome što život znači. Politika ga, reče, ne interesuje. Verovatno je malo preterao jer, s obzirom na iskustvo i odgovornosti koje ima, svakako zna da su ekonomija i projekti dogovoreni uz njegovo „ohrabrivanje“ i te kako deo geopolitike.

ULTIMATUM – NI RIBA, NI DEVOJKA

I on i svi drugi gosti gotovo nas obradovaše porukama da je najvažnije da Priština ukine takse i objasni „reciprocitet“ i da se nastavi dijalog, a što se njih tiče, oni će prihvatiti svako rešenje oko kojeg se Beograd i Priština direktno dogovore. Da, i da niko ne postavlja bilo kakve rokove. Samo što odoše, stiže vest da je spremljen, i da će uskoro Srbiji biti „ponuđen“ ultimatum začinjen s više „pluseva“. Ultimatum – ni riba ni devojka!

Zašto odjednom postade bitno da se vekovni problem reši uskoro, svakako pre kraja godine, ostade nedorečeno. Tu i tamo, kao razlog za žurbu pominju se izbori, ali ne ovi naši, naša posvećenost je neizmenljiva, zatim, nesloga i teško stanje tranzicije EU, pa onda nepovoljan razvoj političke situacije u Nemačkoj kao ključnoj članici… Inače, i kod nas ima onih koji govore da je sada pravi trenutak da se „oslobodimo tega oko vrata“ jer, u suprotnom, nam „preti opasnost da nas svi ostave“, da dignu ruke od nas! Preteruju, a da verovatno nisu ni svesni. Globalna konfrontacija će, nažalost, potrajati, a budući status Kosova i Metohije, bar od 1999, nije malo niti lokalno pitanje. Kako god mu priđeš, ono je ipak civilizacijsko pitanje i deo globalne agende, bez obzira što ona još nije formalno utanačena.

Srbija se ne boji pregovora, ali teško može pregovarati u strahu od visećih ultimatuma – reklo bi se u parafrazi poznate sintagme bivšeg američkog predsednika Džona Kenedija.

SRBI U CRNOJ GORI

I zakon o tzv. verskim slobodama u Crnoj Gori došao je na krilima revizije istorije, konkretno, na pokušaju revizije odluka Podgoričke skupštine od novembra 1918. Paradoksalno je, ali za natoiziranu politiku sasvim logično, da se pokušaji otimanja crkvene imovine, pokušaji ukidanja Srpske pravoslavne crkve i ustoličenja nekakve Crnogorske pravoslavne crkve (poput ustoličenja tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine), pretvaraju u Zakon o slobodi veroispovesti, iako je mnogo logičnije sve to nazvati – pokušajem ukidanja istine, istorije, Srpske pravoslavne crkve, srpskog, nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta. Rezultat je – buđenje i ujedinjavanje srpskog naroda, ne samo u Crnoj Gori već mnogo šire, u odbrani od još jedne revizije i agresije. Na prvi pogled, od agresije jednog totalitarnog režima, suštinski, od agresije ekspanzionističke geopolitike NATO-a.

NOVA REALNOST

Intenzivna nastojanja da se izvrše revizije Dejtona, Rezolucije SB UN 1244, odluka Podgoričke skupštine i niz drugih sličnih pokušaja imaju zajedničku antisrpsku, antislovensku i anticivilizacijsku suštinu i osnovu. Njihovi zakulisni tvorci, javni nosioci i izvršioci time demonstriraju otpor promenama, dogmatizam pobornika unipolarnog poretka i nemoć za prilagođavanje. Sve se to dešava u okvirima širih nastojanja da se izvrši revizija istorije rezultata dva svetska rata. U tim nastojanjima ne biraju se saveznici, ni oslonci. Na okupu su svi koji osećaju da im globalni razvoj ugrožava privilegije. Najmoćniji među njima šire strah od nepostojećih neprijatelja, „revizionista“ i „malignih“ uticaja da bi obezbedili širenje osećanja ugroženosti, nudili svoju zaštitu i očuvali dominaciju. Evropa bi da se okrene sebi, svojim interesima, ulozi i identitetu. Na Balkanu, u odnosu na Srbiju, nažalost, pokazuje da je zarobljena u predubeđenjima prošlosti. A verovatno tu na Balkanu, i posebno u odnosu prema Srbiji, Evropa može naći ključ za sopstvenu budućnost. I pored svega, Balkan ostaje kolevka evropske civilizacije. Uslov je da Evropa preispita svoju neslavnu ulogu u razbijanju SFRJ i SRJ, u ratu protiv same sebe 1999, a posebno u licemernom komadanju srpske nacije i svrstavanju uz separatizam, terorizam i organizovani kriminal na Kosovu i Metohiji.

Po svemu sudeći, još uvek smo daleko od uslova za pravedno, uravnoteženo i održivo rešenja za budući statusa Kosova i Metohije. Srbija je svakako najzainteresovanija za takvo rešenje, i vidi ga jedino na osnovama poštovanja principa međunarodnog prava, celovite i dosledne primene rezolucije SB UN. Jasno je da niko, pa ni Srbija, ne može da prejudicira buduće odluke Saveta bezbednosti. Da bi se stiglo do usaglašene, realne i održive odluke neophodno je, pored ostalog, da se uvaže nove realnosti u regionalnom, evropskom i globalnom pogledu. Potrebno je da se sa tim promenama usklade budući napori, da se novi pregovarački format veže za rezoluciju 1244 i okrilje SB UN. Prilazi iz prošlosti kao što je trgovina – priznavanje nezavisnosti tzv. Republike Kosovo za članstvo Srbije u EU – nisu put koji obećava rešenje već stranputica za gomilanje konfliktnog potencijala širokog spektra.

Nadajmo se da će uspeti inicijativa predsednika RF Vladimira Putina, da se povodom 75. godišnjice pobede nad fašizmom i osnivanja Organizacije Ujedinjenih nacija održi samit lidera stalnih članica Saveta bezbednosti, i da će konfrontacija ustupiti mesto dijalogu i partnerstvu. To bi, ujedno, bio i uvod u građenje drugačijeg globalnog okvira za mirno i održivo rešavanje regionalnih kriza i žarišta.

Autor: Živadin Jovanović