DA se odmah razumemo: ne spadam među obožavaoce Aleksandra Vučića i o nizu pitanja iz društvenog života imam mišljenje različito od njegovog. Ali to na ovom mestu nema previše značaja, jer želim da kao profesionalni kritičar iznesem utisak o dvodelnoj TV emisiji pod naslovom "Vladalac" autora Slaviše Lekića i drugih, koju je 17. i 18. februara emitovao N1. Taj utisak je porazan.

Verovao sam da ću gledati jednu političku biografiju u tradiciji televizijskih feljtona slične vrste, kakve pratimo na mnogim svetskim kanalima: one uzimaju u obzir ceo kontekst društvenih pojava, ali im pristupaju iz svog ugla. Prevario sam se. U pitanju je bio najprizemniji politički pamflet koji se može zamisliti.

U deklaracije N1 o svojim najvišim profesionalnim standardima nisam previše verovao ni ranije, jer sam imao prilike da se uverim da mu objektivnost nije jača strana, da ume da drsko prećuti istinu (prelaženje preko događaja u Crnoj Gori je samo recentan primer), da se tendenciozno stavlja na stranu političke opcije koja je u saglasju sa neoliberalnom, atlantističkom strategijom njenih vlasnika (praćenje javnih protesta često se pretvaralo u dirigovanje događajem) ili da desetinama minuta, u svom udarnom dnevniku ispira mozak gledalištu ciljanim spinovima (nedavni medijski rat sa "Telekomom").

Mogu da razumem da je sve to u skladu sa vodećom strategijom Si-En-Ena da o događajima ne izveštava, već da ih stvara, što sa objektivnim informisanjem odavno nema veze, ali je zabavno to što N1 uporno tvrdi kako je samo on objektivan, kako je žrec istine i jedino svetlo u ovdašnjem medijskom mraku. Umesto dijaloga i različitih pristupa na delu je bilo horsko raspevavanje starih mantri iz jednog te istog ideološog izvora, bez traga pokušaja da se "čuje i druga strana".

Kakva crna objektivnost i lanjski snegovi! Emisija o Vučiću pod naslovom "Vladalac" bila je pokazni primer nečega potpuno suprotnog: sužene svesti, govora mržnje i turbo tendencioznog ideološkog diskursa, vrlo bliskog javnom linču iz najboljih dana Ždanova, Gebelsa i Čaušeskua. Tabloidni govor, koji je od početka do kraja predstavljao okosnicu "Vladaoca", davao je osnovnu intonaciju ovoj režiji. Tamo su se mnoge javne ličnosti, bez izuzetka drugosrbijanskog pedigrea (među kojima, naravno i hrvatski i montenegrinski insajderi), utopile u hor političkih bukača najniže kategorije. Govorili su o Vođi Domanovića, a sami delovali kao digitalna Stradija.


Pročitajte i:Vladimir Đukanović: Nesrećnici koji su napravili dokumentarac „Vladalac“ pokazali patološku mržnju prema Srbima

Da li ste čuli režanje agresivnog spikera kroz jerihonsku muziku, koju autor "Vladaoca" podvlači ispod nasrtljivog naratora i tri debela sata propira mozak gledalištu? Iz mraka izranja galerija likova "Peščanika", koja u brzoj montaži ispaljuje po jednu otrovnu reč tipa "Zlikovac!", "Lažov! "Varalica!", "Mrzitelj!", "Ratni huškač!", "Raspolućena ličnost!", "Uništitelj!", "Diktator!" ili obavezne rusofobne parole ("fasciniran autokratom Putinom!") ili bolesne inkriminacije ("On je odgovoran za Slavkovu smrt!" - Branka Prpa) ili diletantske gluposti ("Proizveo je kosovsku krizu da bi opstao na vlasti" - Saša Ilić), itd.

Predizborni galimatijas čiji je jedini zajednički imenitelj bio totalitarni govor. Sirovina, grubost i nedopustivo nizak nivo, gospodine Ćosiću. A tome se ne veruje.

Ako se ovako bori protiv diktature, onda će ona ostati večno.