Ana Radmilović: Malograđani i tulumbe

SVAKI odgovor na pitanje zbog čega se nakon bilo kog ozbiljnijeg incidenta vezanog za Kosovo nešto sumanuto dogodi pekarima i poslastičarima u Srbiji je iracionalan. I star otkako znam za sebe.

Zašto se svaki problem s Albancima nekim nevidljivim putanjama preseli u Vojvodinu, političko je pitanje i odgovori su razni, mahom racionalni. Pitanje, zbog čega neko može da incident vezan za Albance shvati toliko lično i ne bude lenj da okolo pali, ruši pa čak i ubija - nije za nestručnu javnost. To je već odavno otišlo daleko od politike, negde u pravcu psihopatije.

Početkom osamdesetih, a vidim da citat Bekima Fehmiju a o tome kruži internetom, jedan je glumac, baš moj otac, u inat „bojkotašima šiptarskih poslastičarnica“ redovno išao na Bulevar, tada revolucije, i bilo je zabavno. Meni. Jela sam sutlijaš i gledala svog oca kako se napadno osmehuje i klima glavom prolaznicima koji su ga prepoznavali.

Inače, nije voleo da ga prepoznaju, ja sam volela da „nas“ prepoznaju i mislila da je svet jedno veselo mesto gde svi sve vole. Premala da bi mi objasnio o čemu se radi, čula sam ga samo kako me, prebacujući sako preko ramena, zove: „Mico, idemo da branimo naše komšije od ovih malograđana“. Reč „malograđanin“ sam shvatila mnogo, mnogo godina pre nego ću shvatiti pojam nacionalizma.

Pošto su razlozi napada na poslastičare iracionalni, tako je i moje viđenje „odbrane“ poslastičara koje god nacije i vere bili - lično.

Kao što, verovatno, i oni koji padaju u napast da kinje poslastičare imaju neke svoje lične probleme. Moj lični problem je u tome što ne razumem - zašto baš naše poslastičare? Što ne nekog opasnijeg? Što ne... da ne nabrajam ko sve i kakve poslove u Srbiji radi, nije Srbin (što je nebitno kada si mafijaš) i mnogo je štetniji od one divne šećer-limunade, sutlijaša, tulumbi... I pitomog sveta koji to proizvodi.