DRAMSKI pisac i akademik Dušan Kovačević predsedava Odboru za podizanje spomenika kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću. Odluku je donela Skupština grada Beograda u novembru 2018. godine, a nedavno je održana i prva sednica na kojoj su se članovi složili da se u rad uključe i predstavnici SANU, SPC, Kraljevskog doma Karađorđevića, Matice srpske i dijaspore. Druga tačka dnevnog reda bila je razmatranje moguće lokacije, dok je "pod razno" - ono najzanimljivije. Jer, kako kaže Kovačević, pod njom se često pokreću pitanja koja se kasnije prihvataju "kao pod obavezno".

- Čule su se razne ideje, neke od njih izuzetno zanimljive. Ja sam rekao (i s tim su se svi saglasili) da spomenik treba da bude reprezentativan i klasičan. Pod klasičnim se podrazumeva da ne predstavlja neku vrstu eksperimenta. Mora da bude oličenje Aleksandra, koji je, pre svega, kod nas poznat kao oslobodilac. Komandovao je u tri rata. Prvo kao regent, potom kao prestolonaslednik, a onda i kralj, posle smrti oca Petra - kaže, na početku razgovora za naš list, Dušan Kovačević.

* Smatrate ga najznačajnijim vojskovođom u celoj našoj istoriji?

- Da, po egzaktnim činjenicama. Bilo je vojvoda koje su dobijale velike bitke, ali, nažalost, gubile ratove. Kralj Aleksandar Karađorđević se iz tri rata, dva balkanska i onog Velikog, vratio u Srbiju na čelu pobedničke vojske oslobodilaca. I po tome će ostati zauvek upamćen kao vojskovođa kojem su se divili ljudi i vojnici širom sveta. Zato je imao spomenike po bivšoj Jugoslaviji i izvan nje.

* U samoj zemlji podignuto mu je više od 130 spomenika...

- Nažalost, tokom nacističke i ortodoksne komunističke vladavine srušena su njegova 132 spomenika ili obeležja na teritoriji Jugoslavije. Među tim srušenim, tri su bila reprezentativna: Meštrovićev na Cetinju, Augustinčićev u Skoplju i Dolinarov u Ljubljani. Inače, Meštrović je sa Aleksandrom bio veliki prijatelj i, u početku, zagovornik ideje stvaranja Jugoslavije. A Aleksandrova Jugoslavija, to istoričari dobro znaju, nije imala granice koje je Broz kasnije nacrtao i oko kojih su se vodili ratovi devedesetih godina. Broz je definisao drugu Jugoslaviju i granicama poništio ideju jugoslovenstva kao jedinstvene države i zajedničke teritorije. I, uz to, direktno uticao na stvaranje novih naroda i nacija.

PROČITAJTE JOŠ -

* Šta je želeo kralj Aleksandar?

- Kada pričamo o njegovoj civilnoj vladavini, želeo je da obezbedi sigurnost Srbima izvan Srbije, koji će, kao što nam je poznato, u Drugom svetskom ratu užasno postradati. I zbog te njegove ideje, ubijen je u Marselju 1934. godine. Jer, narodi koji su bili deo Austrugarske, a oslobođeni su zahvaljujući pobedi srpske vojske koju je predvodio prestolonaslednik Aleksandar - želeli su da se oslobode svega što je srpsko, bez obzira na to što su učestvovali u napadu na Srbiju. Taj kompromis koji je Aleksandar učinio bio je povod da ga ubiju u Marselju.

* Taj kompromis povod je i da ga napada deo naroda, smatrajući da je Srbiju skupo koštala ideja jugoslovenstva?

- Da, ali ta ideja jugoslovenstva, kao što smo rekli, često se izvan istorijskih činjenica pripisuje Jugoslaviji koju on nije stvorio i nema nikakve veze sa kasnijom Brozovom idejom od šest republika i dve pokrajine. Nažalost, i dan-danas, ne deca komunizma, nego unuci i praunuci komunizma, zloupotrebljavaju tu priču. I činjenicu da je, na primer, prvi čovek koji je rehabilitovan direktno od strane Josipa Broza bio Apis.

Spomenik kralju Aleksandru u Parizu podignut još 1936. / Na platou između Starog i Novog dvora u Beogradu nići će slično obeležje Foto P. Mitić


* Apis i njegov zločin vezuju se najviše za drugog kralja Aleksandra, Obrenovića, i Dragu Mašin...

- Mislim na pokušaj ubistva Aleksandra Karađorđevića na Solunskom frontu. Generalno, Titu se sviđalo što je jednog srpskog vladara ubio, a drugog pokušao da ubije. Kao što je bio i inicijator ubistva princa Ferdinanda, jer je i on - kao i Apis - bio anarhista. Uz jednu "malu" činjenicu, a to je da je po načinu vladavine bio najveći kralj i car!

* Da li je ideja Aleksandra da svi Srbi žive u istoj državi bila izvodljiva, onoliko koliko i plemenita?

- Svi vladari kroz našu istoriju su pokušavali, na svoje načine, da zaštite Srbe izvan granica Srbije. Raznoraznim političkim ustupcima, savezništvima sa jučerašnjim neprijateljima, ženidbama ili udajama. Od Nemanjića, pa do ovog poslednjeg raspada Jugoslavije, uvek se tražio nekakav kompromis i vodila briga o ljudima koji su izvan Srbije.

PROČITAJTE JOŠ - DUŠAN KOVAČEVIĆ O POLOŽAJU SRBIJE: Suština je da smo okruženi sa 40 miliona ljudi koji su u NATO, treba li reći nešto više od toga?

* Ipak, nikome nije pošlo za rukom da to izvede do kraja...

- Nažalost, tu počinje priča o nečemu što istoričari veoma dobro znaju, a to je umešanost velikih sila u podelu teritorija, ne samo Srbije, nego Balkana, uopšte. I one čuvene granice Zapadnog carstva na Drini, koja se danas zove Evropska unija. To su neke nepobitne činjenice koje su iznad nas i o kojima se mora voditi računa jer su uvek preteće.

* Možemo li da zamislimo kako bi se istorijske okolnosti razvijale da kralj Aleksandar nije ubijen u Marselju?

- Verujem da se suštinski ništa bitno ne bi promenilo, jer je geostrateška podela sveta već uveliko bila napravljena i pre njegovog ubistva. Aleksandar je znao da smo mi, u odnosu na te velike sile, zemlja koja mora da pravi kompromise da bi preživela. I zato se trudio da bude dobar sa svima uz, naravno, nesebično navijanje za Francusku i Rusiju, zemlje u kojima se školovao i gde je imao osećaj da je kod kuće.

* Iako su u to vreme već bile ideološki na sasvim različitim polovima...

- Mislim na vreme do Oktobarske revolucije, kada pomaže desetinama hiljada Rusa da nađu utočište u Srbiji. To se kod nas zaboravlja, ali, na sreću, ruski narod pamti. Zato, kada je stradao u Marselju, kolone Rusa su ga ispratile klečeći - kao svog vladara. Njegovu sahranu sam, inače, umontirao u jedan film bez velikog opravdanja, ali to je bio prvi put da se osamdesetih godina pojavljuje kompletan snimak sahrane, na početku "Maratonaca". Imali smo problema, jer do poslednjeg trenutka je bilo pitanje da li to može da prođe ili će ceo blok biti izbačen... Bila je to najmonumentalnija sahrana, sa najviše ožalošćenih ljudi.


* Zar i Titova nije bila monumentalna, sa mnogo iskreno ožalošćenih?

- Titova filmska sahrana bila je izrežirana u Beogradu. A za Aleksandrom je kompletna Srbija bila u žalosti. Kada je Tito preminuo, tog istog dana pojavili su se velika zebnja i opravdani strah šta će biti sa zemljom koja je navikla na čvrstu ruku jednog čoveka. Naime, već se osećao nemir u celoj zemlji sa raznoraznim separatističkim pokretima. I naravno, ubrzo će se ustanoviti da je ideja Brozove Jugoslavije bila živa samo dok je on bio živ.

* S druge strane, ideja kralja Aleksandra nije bila živa ni dok je on bio živ?

- Da, i to od trenutka kada je predložena i usvojena Jugoslavija kao državna tvorevina...

* Ako se osvrnete na našu celokupnu istoriju, koje vladare izdvajate kao najumnije i najveštije? Mnogi misle da su Obrenovići nepravedno zaboravljeni.

- Veoma je teško pričati o tome, počevši od Stevana Nemanjića koji je, apsolutno, bio najznačajniji vladar u istoriji Srbije. U raznim periodima naši vladari su činili velika dela i poneku grešku. U istoriji sveta ne znam nijednog koji je činio samo dobra dela. Mnogo toga je zavisilo i od geostrateških prilika. Kao vojskovođa, Aleksandar Prvi je sigurno bio najznačajniji, a po diplomatskim veštinama i pameti, Miloš Obrenović jedan od najlukavijih. U današnjem smislu diplomatije, reklo bi se najpragmatičniji. Naravno, ako se izuzme činjenica da je organizovao ubistvo kuma. Jedne, opet, od najznačajnijih ličnosti u istoriji Srbije - Karađorđa.

* O kuma se nije ogrešio samo Miloš Obrenović već i srpski potomci...

- Kad već pričamo o spomenicima, Karađorđu gotovo sto godina nije mogao da se podigne spomenik. Prva ideja o podizanju bila je 1855, za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića. Ali pošto su ubrzo došli Obrenovići na vlast, od toga se odustalo, da bi tek 1905. bio uspostavljen odbor za podizanje spomenika. Prvi je podignut posle dugih rasprava i raznoraznih predloga. Otkrio ga je lično kralj Aleksandar, na povratku iz Srpsko-bugarskog rata, 1913. godine na Kalemegdanu. U odboru je bio Nušić, koji je, po priči, kad je video spomenik, rekao princu Đorđu Karađorđeviću: "Ja sam bio u odboru za podizanje, a sada bih voleo da se osnuje odbor za sklanjanje spomenika!" Bio je to prvi rad, inače slikara, Paška Vučetića. Spomenik jeste bio loš, ali, nažalost, i takav kakav jeste, 1914. godine je oštećen prilikom bombardovanja Beograda. Kada su došli Austrijanci, oni su ga sklonili. Kasnije su od te bronze napravljena zvona crkve Ružice... Eto, to je priča o Karađorđu koji je 1806. godine izvojevao jednu od najvećih bitaka srpske istorije 19. veka - bitku na Mišaru. Ova usputna priča o Karađorđu i čekanju ceo vek na spomenik je ironična i cinična, u Srbiji nije lako biti živ, ali nije lako ni biti mrtav.


PROČITAJTE JOŠ - Dušan Kovačević: Mi istoriju uvek počinjemo od početka


HOD SLOBODE OD SOLUNA

* KOJE su najbolje tekovine političkog i vojnog angažovanja kralja Aleksandra?

- Najveća i najznačajnija njegova tekovina je oslobodilački hod naše vojske od Solunskog fronta pa do oslobađanja okupirane Srbije.


IZMEĐU STAROG I NOVOG DVORA

KRALjU ujedinitelju Aleksandru Karađorđeviću spomenik će biti podignut u Beogradu, između Starog i Novog dvora na Terazijama. Skulptura na konju monarha ubijenog 9. oktobra 1934. godine u atentatu u Marselju biće okrenuta ka Devojačkom parku i monumentu caru Nikolaju, koji ga je krstio. Inicijativa o podizanju obeležja potekla je od predsednika Aleksandra Vučića, kao građanina.

Odbor za podizanje obeležja, kako su "Novosti" pisale, najbliži je ideji da se statua podigne po ugledu na neki od spomenika koji su postojali u vreme Kaljevine SHS, odnosno Jugoslavije.