Dr Zoran Avramović: Građanizam kao opozicija

Ideologija građanizma polazi od pojedinca i njegovih svetih interesa. Građanin postaje centar organizacije države, a ne interesi nacije (naroda), a pogotovu ne društvena klasa. U takvoj viziji pojedinca država može da bude samo bolji ili lošiji servis za njegove individualne projekte na tržištu ("moramo da stvorimo državu koja služi pojedincu"). Država je veštačka tvorevina, budući da individualističko društvo polazi od pretpostavke da pojedinac svoje potrebe i interese zadovoljava na temelju prirodnih prava i teorije društvenog ugovora.

Građanistička ideologija se samopredstavlja kao nepolitička aktivnost pojedinaca okupljenih u grupu. Spektar njihovih aktivnosti je širok, ali jedan broj ovih građanističkih udruženja (Nevladine organizacije, Centri, Inicijative) ubaciju se na razne načine u javni prostor politike. Razume se, ovaj prostor nije nikakav zabran, ali to je polje delovanja političkih organizacija koje se bore za vlast i odgovornost. Građanistički pokreti su smišljeni upravo zbog uspostavljanja distance prema političkim partijama, a za autonomno delovanje u cilju opšteg interesa.

U Republici Srbiji se već 25 godina događa da nekoliko građanskih organizacija ulazi u politiku, u savezom sa nekim političkim partijama ili mimo njega. Nastupaju po pravilu kao opozicija izabranoj vlasti, tako da asistiraju opoziciji u Skupštini.

Imamo na sceni građanske organizacije i udruženja koja pod okriljem nezavisnosti deluju vrlo ciljano politički. U čemu je tu problem? Građanske organizacije ili parapolitičke grupe, imaju pravo da tako deluju, ali treba da izmene svoje nazive. Treba da se registruju kao političke stranke. Ovako, oni se samoorganizuju, dakle bez izbora građana. Takvo samoorganizovanje nema mandat za obavljanje javnog posla. A samoizbor ne zna za polaganje javnog računa. Drugim rečima, oni teže moći ili uticaju na vlast, ali bez ikakve odgovornosti. A političke stranke se organizuju upravo zbog moći koja podleže odgovornosti.

Samoorganizovani građanizam, ima problem i sa artikulacijom opštih interesa. Oni svoje posebne interese predstavljaju kao opšte ili uzurpiraju pravo da opšti interes predstave kao svoj.

Dobar primer za ove tvrdnje je incijativa "Ne da(vi)mo Beograd". Ta inicijativa ne da Beograd, ali ne da ni da se ruše bespravni objekti. Na njihovim okupljanjima mogu se pročiti parole koje potvrđuju uzurpaciju onog opšteg interesa koji se izražava na demokratskim izborima. Kakav opšti interes građani podržavaju, možemo saznati jedino na izborima za razne nivoe vlasti.

Iz naslova ove inicijative vidi se da oni prisvajaju Beograd ("Ne damo Beograd"), a to implicira zaključak da svaka grupacija može da se pojavi na ulicama grada i da kaže "moj Beograd". Takvo shvatanje Grada učesnici protesta su podupirali rečima "Čiji grad? Naš grad"... Naš je grad, naše su institucije. A arhitekta je na skupu dodao kao se projekat "Beograd na vodi" gradi na silu dve godine. Očigledno da je propustio dva poslednja izborna kruga na kojima je SNS dobio ubedljivu podršku za svoju politiku, između ostalog i za plan da se leva obala Save urbanizuje. U taj građanistički partikularizam uklopio se i bivši sudija Ustavnog suda koji konstruiše piramidu odgovornosti. A mogao je nešto da kaže o praksi vladavine prava i primerima njegove suspenzije u vreme kada je on bio sudija.

Našao se tu neizbežno i Janko Baljak, koji izgleda vreme provodi u čekanju da se pojavi neka gužva na ulici pa da skoči na kamion i kaže neku reč. A došao je i košarkaški trener koji obilazi svetske metropole. Valjda tamo gleda ruglo na obalama njihovih reka, pa bi hteo da i Beograd ostane netaknut.

Ko su pokretači ove inicijative, nije toliko važno za razumevanje jedne anarho-nihilističke situacije koja je stalni pratilac srpske demokratije. I bez pojavljivanja političkih lidera malih opozicionih stranaka na ovim skupovima, jasno je da se tu radi o težnji prema političkoj moći ali bez odgovornosti. S druge strane, ozbiljnu zabrinutost izaziva uzurpacija javnog interesa od grupa koje nemaju nikakav legitimitet za tako nešto. Jedno je pravo na konzervativno ponašanje i delovanje, a drugo je odsustvo legitimiteta.

Gledajući šta radi incijativa "Ne da(vi)mo Beograd", mora se podsetiti na činjenicu izgradnje pruge Beograd - Niš 1884. godine. Kakav je bio otpor da se ova pruga izgradi, može se svako obavestiti u arhivskim dokumentima. Nešto mislim, da je pobedila ondašnja opozicija izgradnji pruge, danas bismo išli peške do Zelenog venca do Niša i od Niša do Beograda.