Još me pratiosam tamburaša

SETNI zvuci legendarnog orkestra “Osam tamburaša”, koji su se najčešće čuli s Petrovaradina, odavno su utihnuli. Preselili su se u legendu zajedno sa nekrunisanim kraljem tambure i vođom osmočlane muzičke družine Janikom Balažem.
Priču o tom vremenu, prizivajući sećanja, pretočio je u knjigu nostalgičnog naziva: “Beše nekad osam tamburaša” Momčilo - Moma Nikolić. On je bio najmlađi član čuvenog tamburaškog benda. Danas živi u Kanadi, a radi u Los Anđelesu.
Čitav svoj dosadašnji život spakovao je u korice rukopisa, koji je i svojevrsni spomenik Novom Sadu, Petrovaradinskoj tvrđavi, tamburi i tamburašima, njegovom nerazdvojnom prijatelju Janiki Balažu. Sa tamburom je “video svet” i završio, veli, životni univerzitet.
Kad ga pitaju da li ima “doktorat”, tvrdi da ima. Smatra da je sa uspehom “odbranio” disertaciju na temu “pesma koja život znači”. Ona mu je i donela zvanje "doktor za dušu".
- Reći će neko, čudo neviđeno, ali nije - široko se osmehuje, listajući stranice života, utkane u knjigu. - Tvrđava je tada bila, centar sveta. Pesmom smo dočekivali i ispraćali naše i državnike sveta, političare, glumce, slikare, boeme... Slušala se vojvođanska i starogradska muzika, lumpovalo uz romske i mađarske romanse, uživalo u zvucima klasike.
Stizao je Nikolić da svira i u Velikom tamburaškom orkestru Radio-televizije Novi Sad i da sa Janikinim ansamblom putuje po svetu. Na tom muzičkom putu dešavale su se razne zgode. Pa, i ona, kada su 1973. godine u Vašingtonu, pozvani da učestvuju na “Internacional folk festivalu” ispred Bele kuće, gde su oborili publiku s nogu.
- Sećam se, svi smo bili u belim košuljama sa crvenim kravatama - priseća se. - Vidimo, neko iz protokola, pozvao je Janiku u stranu i nešto mu diskretno došapnuo. Trebalo je da skinemo te crvene kravate, što smo na kraju i učinili.
Posle nastupa u Vašingtonu, usledili su koncerti širom Kanade i Amerike.
Često je Moma u dalekom svetu oživljavao uspomene na te sretne dane, susrete s Titom 1975. godine, u tada elitnom novosadskom hotel “Park”, gde je upoznao Radeta Šerbedžiju. Orkestar “Osam tamburaša”, kao najprestižniji tamburaški, svirao je predsedniku SFRJ i visokim zvanicama, a Šerbedžija je po narudžbi državnog protokola govorio jedan Krležin esej iz autorske monodrame “Moj obračun s njima”.
- Kako sve ima svoj početak i kraj, u jednom trenutku orkestar je počeo da se osipa, a Janika da poboljeva - kao da lagano zatvara svoj spomenar. - Jedan za drugim, orkestar su napuštali: čelista Savica Vladisav je poginuo, Josip Familić - Mali Todor je umro, Ivan Dimić, Stevan Pišta Kormanjoš, moj otac Crni Steva, Josip Kovač, a potom i Janika.
Te 1988. godine, Janika Balaž se preselio u večnost, a Momčilo - Moma Nikolić u društvu svoje tambure, u Los Anđeles. Tamo je nastavio da čarobnim prstima prebira po žicama. Uglavnom je svirao našim ljudima u tom dalekom svetu.
Jedini je muzičar iz Vojvodine, Srbije, i bivše Jugoslavije koji je nastupao kao internacionalni gost u "Volt Dizniju", gde je tamburom i pesmom pronosio damare ravnice, njenih čardi, salaša i đermova.
Svirao je Leonardu di Kapriju, Karlu Maldenu, Tomu Henksu, Milanu Paniću, guvernerima i senatorima iz Kalifornije. Doprineo je da se popularnost tambure u Americi uveća, prudružujući se misiji Amerikanaca srpskog porekla, ikonama tamburaške muzike: Bobu Samardžiću, Piteru Kosovcu, Džeriju Grčeviću i kalifornijskom slavuju Lisi Mileni Simikić.
- Telom sam u Americi, ali su mi srce i duša ostali u Vojvodini, Novom Sadu, Silbašu... - kaže, ne krijući da je pomalo razočaran sadašnjim statusom tambure i tamburaša. - Pitam se da li su se to promenili ljudi i navike, mada vidim da kafanski život, gde se uvek rado slušala tambura, još nije zamro.

VIŠEJEZIČNI SPOMENAR
KNjIGU Momčila - Mome Nikolića “Beše nekad osam tamburaša”, izdao je novosadski “Prometej”. Izdavanju su pomogli porodica Balaton (sina Janike Balaža) i štamparija “Foto-oko”. Ovaj dragoceni spomenar biće štampan i na romskom, mađarskom, slovačkom i engleskom jeziku. Priprema se i prevod na rusinski, a najavljena su i izdanja na hrvatskom i slovenačkom jeziku.

“LALE” I GITARA
MUZIČKU karijeru, Nikolić je započeo sa - gitarom. Na ovom instrumentu svirao je u ranoj mladosti u vokalno-instrumentalnom sastavu “Crne Lale” u svom selu Silbašu. Druženje sa gitarom bilo je lepo, ali kratko. Kad je jednom počeo da svira tamburu, ostao joj je zauvek veran.