Majka petnaestoro dece: Radosti velike porodice

MOJ Radomir i ja još nismo stavili tačku. Da mi se, kojim slučajem, dogodi trudnoća, opet bih rodila.

Mira Arambašić (47), majka petnaestoro dece, govori ovo punog srca i blistavog pogleda.

- Deca se rađaju iz ljubavi - kaže. - A naša, od najstarijeg Zorana (30) do najmlađe Isidore (8), rođena su u našoj zajedničkoj radosti i sreći. Nikad teške reči, povišenog tona, prekora i jadikovki među nama nije bilo. Zato su i naša deca složna. Oslonjeni jedni na druge, kao suprug i ja za 31 godinu braka. Da, toliko smo zajedno. Od mojih 17 i njegovih 26. Voleli smo se tada, volimo se i danas, isto. Volimo našu decu, ali se ovakvoj božjoj blagodati, priznajem, nismo nadali.

Zajednički život sa mužem, koji je krunisan lepotom dečje graje za čitav jedan razred, ova žena, čini se, posebno želi da približi svima koji se mršte na svako spominjanje braka. I rađanja.

Beograd, Žarkovo, Ulica poručnika Spasića i Mašere. Zgrada na početku ulice, poslednji sprat, stan na dva nivoa. Stotinu i neki kvadrat, terasa u sezonskom cveću, na zidovima ikone, na stolovima đačke torbe, u sobama stari kreveti, a staro i ostalo pokućstvo - darovi nekih dobrih ljudi. Na šporetu lonac za čitav bataljon. Od petnaestoro dece Arambašića, šest devojaka se udalo. Zatičemo petoro najmlađih - Isidoru, malo starijeg Petra, Ljiljanu, Jelenu i Milana. Milan, petnaestogodišnjak, upravo se vratio sa građevine. On i stariji brat Goran pomažu ocu u nadnici.

- Radomir je danas penzioner, njegova invalidska penzija od četrnaest hiljada dinara i plata na određeno jedinog zaposlenog, najstarijeg sina Zorana, samo su tek kap u moru potreba - priča Mira.

- A šta je sve potrebno, to svaki roditelj zna. Tek koliko za dažbine, to i ne pitajte, nikako da stignemo da izmirimo sva dugovanja. Nakupe se.

Arambašići opet ne galame i ne kukumavče. Digli su ruke i od Centra za socijalni rad i od “Namanjine”. Jer, kad počnu da ih preslišavaju: na portirnicima, u kabinetima - smrkne se Miri. Daj ovaj papir, daj onaj, dođi ponovo, napiši, ispovedi se... Sve je to za nju previše.

Radost rađanja začinjena teškoćama odrastanja dece Arambašića. Mira nam priča:

- Nekada nismo imali ni hleba dovoljno. Ali koliko imamo, toliko je. Deca su to razumela. Kad nemamo, nisu ni tražili. Od nas, roditelja, naučili su da dostojanstveno podnose svaku nevolju, kao Radomir i ja od svojih roditelja. I da uvek budu zahvalni za svaku ljudsku pomoć, makar ona bila samo u mrvi nečijeg dara.

Tako su u život ove mnogobrojne porodice ušla i sećanja na mnoge dobre i plemenite ljude. Pritekli su, pomogli... koliko je ko mogao i kada je mogao.

POŽAR USRED DANA

GODINU dana po useljenju u stan u Žarkovu, Arambašići su preživeli strašan požar. Izbio je usred dana. U sobi, u kojoj su spavala deca. Sve im je izgorelo.

- Neverovatan požar, nešto zapaljivo stiglo je spolja - priča Mira. - Ni do danas nije otkriven uzrok. Prava je sreća da niko od dece nije ni trunku povređen. Tada sam bila u trudnoći sa Petrom. Strahovala sam da li ću sačuvati bebu. I jesam, hvala Bogu.