Najteže je odrediti pravi lek za depresiju i dozu

PROTIV depresije postoji mnogo više lekova na tržištu nego za druge bolesti, iako se uzork nastanka depresije i anksioznosti ne zna. Uprokos toj činjenici vrlo je teško odrediti pravi lek i dozu, jer je svaki pacijent "slučaj za sebe" i ne reaguju svi isto na terapiju. Zato ona često mora da se menja dok se ne pronađe najbolja kombinacija. To je izazov i za najiskusnije stručnjake, pa samo može da se pretpostavi koliko oni koji sami posežu za lekovima rizikuju brojne zdravstvene komplikacije, od kojih su najčešće one sa bubrezima, srcem i vidom.

Doktorka Dijana Lazić Puškaš, neuropsihijatar u Klinici "Dr Laza Lazarević", redovni profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju i predavač na poslediplomskim studijama Medicinskog fakulteta u Beogradu, čiji su radovi iz oblasti neuropsihofarmakologije posebno zapaženi, u intervjuju za "Večernje novosti" upozorava da se mora biti jako oprezan pri izboru terapije budući da svi lekovi imaju sporedne efekte.

- Neki lekovi, na primer, deluju negativno na ljude koji imaju glaukom. Ako je neko srčani bolesnik, moraju se izbegavati lekovi koji su kardiotoksični. Neki ljudi postaju razdražljivi i agresivni kada su anksiozni, drugi beže u san i imaju povećanu pospanost, treći imaju problem nesanice. Svi oni imaju različitu terapiju za istu dijagnozu, pa zbog toga pacijent apsolutno ne sme sam da uzima neki lek samo zato što je nekome drugom pomogao.

* Zbog čega je teško odrediti pravu dozu lekova?

- Svi lekovi imaju svoj "terapeutski prozor". Doza koja se daje ispod toga je neefikasna, a preko toga je toksična. Povećana doza može da ošteti bubrege ili da izazove pad leukocita, zbog čega se sve to mora kontrolisati. Zato uvek počinjemo sa manjim dozama, dok se organizam ne prilagodi. Tu dozu određuje isključivo psihijatar i on mora da prati stanje i kontroliše, nekada čak i svakoga dana, kako bi imao uvid šta se događa sa pacijentom. Ne dolazi u obzir da se jednom dodeli terapija, pa da se više ne odlazi kod lekara.

* Da li lečenje depresije i anksioznosti zahteva drugačiju terapiju u zavisnosti od životne dobi?

- Anksioznost, kao jedan od prvih znakova depresije, često se javlja i kod male dece, najčešće u slučajevima odvajanja od roditelja. Pošto kod njih terapija lekovima ne dolazi u obzir, pedijatri, dečji programi i timovi su oni koji pomažu deci i daju savete roditeljima. Kada su u pitanju mladi, na Studentskoj poliklinici rade vrsni psihijatri koji se bave problemima sa polaganjem ispita, tremom i anksioznošću koja se javlja u komunikaciji sa drugim ljudima. Ponekad je dovoljan samo razgovor sa bliskom osobom ili lekarom opšte prakse, kako bi nam bilo bolje. Od ljudi u zrelim godinama se očekuje da su jaki i da im pomoć nije potrebna, iako to nije istina. Zbog toga sve češće sami posežemo za lekovima ili uzimamo najpoznatiji anksiolitik, a to je alkohol. Za njim posežemo jer je jeftiniji i brži od psihoterapije, koja nam pomaže da otkrijemo sam izvor anksioznosti i depresije.

* Da li su lekovi uvek neophodni?

- Ukoliko mozak ne proizvodi dovoljno neke supstance, treba mu pomoć da stvori optimalnu količinu. U savremenom svetu od svih nas se traži mnogo, pa smo svi ponekad anksiozni i pod stresom. Ukoliko imamo važan sastanak, ispit, operaciju normalno je da osećamo anksioznost. Ali, ako se tako osećamo konstantno, čak i kada idemo u pozorište ili operu, to znači da nam je potrebna pomoć. Najveći problem je što nam depresija i anksioznost najčešće promaknu, pa čim se otkriju, moramo da počnemo ozbiljniju terapiju. Dok se ne uoči problem, svi izbegavaju psihijatra, jer je naše društvo takvo. Misli se da nije "sumnjiv" onaj koji ne traži pomoć, već onaj koji je traži. Zbog toga nam često promaknu prvi znaci bolesti, kada bi mala doza lekova i psihoterapija mogla da pomogne.

* Koje metode za određivanje leka su dostupne u Srbiji? Na Zapadu se rade analize različitih parametara iz krvi, recimo, hormona.

- Ranije su se rutinski najpre proveravali hormoni štitne žlezde, koji utiču na psihičko zdravlje ukoliko nisu stabilizovani. Danas takvu proveru ipak određuje internista. U Vojnomedicinskoj akademiji, na Klinici za toksikologiju, određuje se nivo supstanci koje su prisutne u organizmu. To se radi praktično istim mašinama i u laboratorijama, koje se koriste za kontorolu dopinga. One sa izuzetnom preciznošću mogu da prikažu prisustvo nekih supstanci u telu, čak i nakon smrti.

* Zašto je to važno za određivanje terapije?

- Veoma je važno. Provere mogu da pokažu, recimo, nivo litijuma, koji se koristi za lečenje povišenog raspoloženja, koje je praktično druga strana depresije. Da bi se stabilizovano to stanje propisujemo litijum, koji u većim količinama može da bude toksičan pa je potrebno redovno kontrolisati stanje. Ipak, dok ne stignu rezultati laboratorije, važno je da se terapija što pre odredi, pa se vodimo kliničkom slikom i neželjenim efektima.

* Koliko se u proseku terapija za depresiju promeni pre nego što se odredi prava?

- Sve je individulano, zavisi od pacijenta, doktora i toka bolesti. U nekim slučajevima, terapija se namerno menja, jer se počne sa jednom i polako se prevodi na drugu. Ponekad se, pak, zadržavamo na istoj terapiji, samo menjamo dozu. Antidepresivi često stvaraju mučninu, povećavaju apetit, imaju hipnotičko dejstvo ili poboljšavaju motoriku. Zbog toga je neophodno da se terapija promeni i napravi prava kombinacija. Važno je, ipak, da postoji doza održanja. Nekada se mislio da se lekovi potpuno isključuju nekoliko meseci nakon poboljšanja stanja, ali pokazalo se da doza održanja treba da traje godinama.

* Kod nas se masovno uzimaju sedativi, odnosno anksiolitici, koliko je to pogrešno u slučajevima prepoznate ili maskirane depresije?

- To je izuzetno opasno. Psihijatrija nije nauka koja se bavi samo psihom i ozbiljne zdravstvene komplikacije se mogu pojaviti zbog uzimanja pogrešnog leka. Postoje, na primer, ljudi koji se stalno žale da ih nešto boli. Ako lekar utvrdi da nema somatskih bolesti, taj pacijent treba da se obrati psihijatru, jer je često u pitanju maskirana depresija. Ukoliko sam na svoju ruku uzima sedative, to je kao da zubobolju ili gangrenu na korenu zuba lečite lekovima protiv bolova. Nećete osećati bol, ali bolest će se brzo proširiti. Država je zbog toga uvela zabranu uzimanja lekova bez recepta, i tu zabranu je veoma važno poštovati.

* Da li su psihijatrima u Srbiji dostupne sve potrebne terapije na recept za najmasovnije psihijatrijske poremećaje?

- Nisu nam dostupni svi lekovi, iz prostog razloga što nismo bogata zemlja. Za vreme SFRJ mogli ste da kupite sve lekove koji postoje u svetu. Danas se tržište drastično proširilo, ogroman je broj lekova, ali retko ko ima novca za to. Komisija koja određuje koji lekovi će se naći na tržištu mora da uzme u obzir kako kvalitet, tako i cenu. Kvalitetni lekovi za depresiju nemaju prioritet, jer je fond iscrpljen lekovima za onkologiju i druge teške bolesti. Takođe, za kvalitetne lekove za depresiju plaća se visoka participacija, koju najveći procenat ljudi ne može da priušti. Najčešće se počne lečenje sa entuzijazmom, ali, kada vidimo da će to da traje godinama, entuzijazam opada.

* Šta onda imamo kao posledicu?

- Zbog toga smo imali i drastične primere, kada se u bolnicu vrate stariji pacijenti koji su bili blizu ozdravljenja, ali nisu kupovali terapiju iz finansijskih razloga. Porodica ih onda dovede u bolnicu, jer znaju da će tako bar redovano dobijati terapiju.

ELEKTRO-ŠOKOVI

* DA li postoje pacijenti koji ne reaguju na lekove, i kojima terapija ne može da pomogne?

- Postoje pacijenti kojima možete da date bilo kakav lek, ali jednostavno nema nikakvog efekta. U tom slučaju primenjuje se retrokonvulzivna terapija, odnosno elektrošok. Time se izazivaju veštački epileptički napadi, koji spolja deluju strašno, ali pacijent ne oseća nikakav bol i nakon terapije se oseća znatno bolje. U Americi se ovakva terapija daje ambulantno, kod nas se, ipak, izvodi u hospitalnim uslovima. Iako se doskoro mislilo da će ova terapija biti prevaziđena, ona je i dalje jako efikasna i daje dobre rezultate. Koristi se, takođe, kod postpoređajnih depresija, jer majka ne sme da pije lekove koji bi štetili mleku, a time i novorođenčetu.