PRVI put u svojoj sedamdesettrogodišnjoj istoriji Kan ovog 12. maja nije postao svetski centar filmske umetnosti, zbog pandemije korone čuvena festivalska Palata donedavno je služila kao karantin za smeštaj kanskih beskućnika, a ova tišina na Kroazeti ispunila je nostalgijom i tugom čitav filmski svet. U tom vremeplovu punom sentimenta važno mesto za jugoslovenski i srpski film ima 1980. godina, kada su jednim od najprestižnijih i najglamuroznijih crvenih tepiha prošli reditelj Goran Paskaljević, scenarista Dušan Kovačević, glumci Milena Dravić i Ljuba Tadić, producent Dan Tana, osvajajući Kan filmom "Poseban tretman".

To je posle dugo godina bio i prvi domaći film u glavnoj kanskoj konkurenciji - Milena Dravić je u festivalskoj Palati primila specijalnu nagradu za najbolju epizodnu žensku ulogu, od žirija kojem je predsedavao slavni Kirk Daglas, i do danas je ostala jedina glumica sa ovog prostora koja je nagrađena u Kanu. Četiri decenije od filma "Poseban tretman", kako, za "Novosti", kaže Dušan Kovačević, njemu "nikako ne ide u glavu".
LEGENDARNI GLUMCI I PASKALjEVIĆ i Dušan Kovačević, kako ističu, pamtiće ovaj film po ekipi legendarnih glumaca - Dušici Žegarac koja je za svoju ulogu osvojila Zlatnu arenu u Puli i Srebrnu medalju CIDALC, Danilu Bati Stojkoviću, Petru Kralju, Bori Todoroviću, Velimiru Bati Živojinoviću, Pavlu Vuisiću, Milanu Srdoču, Dušanu Janićijeviću, Radmili Živković, koja je u Nišu dobila nagradu za epizodnu ulogu.
- Bata je upamćen po onom čuvenom skakanju u ogromnu kriglu koja je mogla da pukne, ali je bio uporan da se ta scena snimi, iako je moglo da se desi i da pogine - kaže Kovačević.

- Kada danas gledam taj film, vidim ga kao da je sniman pre nekoliko godina, i nikako ne mogu da se otmem utisku da većine ljudi koji su učestvovali u njegovom stvaranju više nema. To mi nikako ne ide u glavu, kao ni činjenica da je od kanske premijere "Posebnog tretmana" prošlo četrdeset godina. Između ostalog, to je jedan od tri filma sa kojima sam kao scenarista bio u Kanu, i nadam se da ću biti još koji put - kaže Kovačević, navodeći da je scenario nastao po njegovoj drami "Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću".

Dramu je Kovačević napisao 1976, služeći vojsku u Somboru, po narudžbini Somborskog pozorišta, gde je premijerno izvedena. Ta tema o lekaru koji leči ljude od alkohola, prema njegovim rečima, osamdesetih godina je postala osnova za rad na filmu "Poseban tretman". Radnja se događa u bolnici za prinudno lečenje alkoholičara, u kojoj dr Ilić sprovodeći svoj "poseban tretman" nad pacijentima (fizičke vežbe, dijete jabukama, isceliteljsko dejstva Vagnerove muzike i psihodrame), zapravo izražava svoju despotsku ličnost takođe načetu alkoholom, sklonost ka tiraniji i manipulisanju ljudima.

- Ova priča je metafora o moći, i o jednoj vrsti robijaškog života, a komunizam jeste vrsta robije, bez obzira na naša nostalgična sećanja jer smo tada bili mladi, pa nam je zbog toga bilo lepo. Ali, ako se setimo nekih ljudi, počevši od Borislava Pekića koji je pet godina proveo u Sremskoj Mitrovici i ostalim kazamatima, pa nadalje, vidimo da se u nekim periodima kroz demokratsku i slobodarsku tvorevinu druge Jugoslavije, za jednu rečenicu moglo robijati, bez pardona - ističe Kovačević, koji je za ovaj scenario nagrađen na festivalu u Vrnjačkoj Banji.

Uspehu filma "Poseban tretman", ekipa koja ga je stvarala, nadala se već od samog početka.

Bernardo Bertoluči

- Kad smo Paskaljević i ja seli da se dogovaramo, i kada je u celu priču kao jedan od producenata ušao i naš veliki prijatelj Dan Tana, onda smo, naravno, imali ambiciju da napravimo ozbiljan film. Dan Tana je u Kanu priredio svečanost na kojoj su bili mnogi važni ljudi iz sveta filma koji su Mileni Dravić čestitali na nagradi, a saznao je da je i Ljuba Tadić bio u nominaciji za nagradu za najbolju mušku ulogu, i da je sa samo jednim glasom manje izgubio od Mišela Pikolija - kaže Kovačević.

Reditelju Goranu Paskaljeviću, pored velikog uspeha u Kanu, "Poseban tretman" je doneo nominaciju za Zlatni globus u Los Anđelesu i Zlatnu arenu u Puli za najbolju režiju, veliku pažnju kritike i publike na festivalima u Njujorku, Londonu, Sidneju, Valjadolidu.

- Sećam se da smo dosta vremena proveli, uz pomoć Filipa Davida, da dođemo do finalne verzije scenarija koja se na kraju dosta razlikovala od pozorišnog komada - kaže Paskaljević. - U toj fazi rada u projekat se uključio Dan Tana, nezavisni američki producent. To je posebno ohrabrilo Duška i mene, da se neko iz Holivuda interesuje za naš film. Kada je "Poseban tretman" bio izabran za Glavni program Kanskog festivala, našoj radosti nije bilo kraja, ali je kratko trajala. Pred sam put jugoslovenske delegacije u Kan, umro je drug Tito. Iz Ministarstva za kulturu, uz "podršku" nekih naših "brižnih" kolega, stigao je predlog da se naše prisustvo u Kanu otkaže, "u znak žalosti za voljenim predsednikom".

Scena iz filma “Poseban tretman “

Prema Paskaljevićevim rečima, on je tada predložio da ipak idu na festival, i da tamo, na Kroazeti, "demonstriraju" svoju duboku "ožalošćenost" - da cela jugoslovenska ekipa bude u tamnim odelima i sa zlatnom značkom na reverima, na kojoj je Titov potpis, što je i prihvaćeno.

- Jedne večeri, ušetao sam na terasu čuvenog hotela "Karlton", gde sam sreo Bernarda Bertolučija koji je ispijao šampanjac sa nekim društvom. Pozvao me je za sto, pošto smo se poznavali odranije, i odmah je primetio značku na mom reveru. Kada sam mu objasnio da je to Titov potpis, zamolio me je da mu poklonim. Kasnije, na Kroazeti me je sreo šef naše delegacije, inače partijski aparatčik, koji je digao paniku što šetam bez značke. Nije mi verovao da sam je poklonio Bertolučiju, za koga nije bio baš siguran da zna ko je to - kaže jedan od naših najuspešnijih reditelja u svetu.

Reditelj Goran Paskaljević Foto A.Stevanović

U stilu Pitera Selersa, šef delegacije se prošunjao pored stola za kojim je sedeo Bertoluči, a u povratku je Paskaljevića potapšao po ramenu i pozvao ga da svrati sa njim u njegov hotel.

- Tamo je iz kofera izvadio pregršt znački sa Titovim potpisom, sa zadatkom da ih po Kanu delim poznatim ličnostima koje sretnem. Njegov "genijalni" predlog smo zalili domaćom šljivovicom koju je poneo iz Beograda, od koje je ubrzo zaboravio na Titove potpise u mom džepu - seća se Paskaljević Kana od pre četrdeset godina.

Paskaljevićev film izazvao veliku pažnju u Kanu

SKRIVANjE U ŠIFRAMA

U KOMUNIZMU se lako robijalo i zbog jedne rečenice, navodi Kovačević, pa su se ljudi skrivali iza metafora, u šiframa pesama i priča po kojima su snimani filmovi.

- Po tom principu "pričaš jedno, misliš drugo", a gledalac to razume, nastali su veliki filmovi. Najbolji primer toga je češka kinematografija, koja se posle dolaska demokratije nikada nije oporavila. Mi smo tu bili negde na periferiji, ali sa sličnim zabranama - ako pomeneš gospodara i vođu plemena, nastradao si istog trenutka - ističe Dušan Kovačević.

Scenarista Dušan Kovačević