Pozorišna kritika: Neposredovana (pozorišna) stvarnost

Novo čitanje možda najlepšeg dramskog teksta, koji dokazuje da je "ceo svet pozornica", o odrazu stvarnosti u umetnosti (pozorištu) i obratno, "Putujuće pozorište Šopalović" Ljubomira Simovića, reditelj Jagoš Marković opterećuje sirovim, umetnički neposredovanim dokumentom, audio-citatima Ljube Tadića, Marije Crnobori i Mire Stupice, što je rediteljev poznati metod ("Gospođa ministarka"). Taj upliv stvarnosti u prefinjenu strukturu kako sudbinske povezanosti, tako i beskrajne različitosti magije života i teatra neminovno spušta poetski, magijski diskurs Ljubomira Simovića u sitni realizam. Isti efekat stvara i golotinja mlade glumice Sofije (Jovana Belović), u sceni kada je nasilno šišaju i kažnjavaju zbog razgovora sa Dropcem, batinašem (Nenad Jezdić). Udruženo sa izostankom prave emocije, Gine (Anita Mančić) i Blagoja (Ljubomir Bandović), na primer, zbog sigurne smrti sina u gestapoovom zatvoru, karikaturalnosti glumice Jelisavete Protić (Olga Odanović), glumačke nefokusiranosti Vasilija Šopalovića (Milan Gutović), neuverljivosti Dropca (Nenad Jezdić), kao i neopravdanim efektima padanja žita, kiše, bacanja hlebova na Užičane(!), stiče se utisak da je "Putujuće pozorište Šopalović" izlišno "carevo novo odelo" remek-dela, izvedenog preko sto puta u svetu, da se ne govori o našim scenama.

Ono što je najplemenitijeg soja u "Šopalovićima" dramskog pesnika Ljubomira Simovića jeste istinitost, autentičnost koja se, u svim vremenima i vekovima, nalazi u velikoj dramskoj literatiri. Igrajući Šilerove "Razbojnike" pod vešalima na užičkoj pijaci, glumci Putujućeg pozorišta Šopalović ne rade samo svoj posao, nego, suptilnom ironijom, žive svoju paralelnu, umetničku stvarnost, koja odražava okupacijsku strahotu, ali samo za one koji hoće, mogu da je vide i dožive. Igrajući "Elektru", kao Orest, ubica majke kod Sofokla, mladi glumac Filip gine, jer se njegove reči tumače kao stvarno priznanje zločina nad kvislingom. Ta tanana zamena pozorišne za neposredovanu stvarnost ključ je, po našem mišljenju, tumačenja Simovićeve scenske poezije, tako moćno osvedočene u simbolu, kada za batinašem Dropcem ostaju neizbrisivi krvavi tragovi, koje "nasleđuje" Blagoje, kada kažnjava Sofiju. Takođe vrhunska, neprevaziđena u našoj dramaturgiji scena, kada Sofija, u strahu od krvavog Dropca, glumi ulogu travarke iz svog repertoara, a on, krvolok, uzvraća joj punim srcem i osvešćuje ga ko je i šta čini, urađena je pod nečitljivim simbolom jake kiše na rampi, bez naboja i katarze, koje ta scena zahteva.

Pročitajte i: Pozorišna kritika: Izgubljene preciznost i jednostavnost

Niko ne ostaje ravnodušan, dok se sa scene čuje Simovićeva dramska poezija. Toj drami nije potrebno novovremeno tumačenje, njena struktura ne dozvoljava uvođenje novih motiva (a čuli smo Ljubinog Mitketa iz "Koštane"!), niti je gledaočevom srcu potrebno uputstvo na kraju, glasom Mire Stupice, da se, zapravo, radi o glumcima.
Čini se da je Simović napisao dramu o nevinoj plemenitoj žrtvi teatra, koja je, nesporazumom, zamenila u smrti nevinu plemenitu žrtvu ideologije. O spasenju je, koje nema vreme, u svakom smislu, reč.