Позоришна критика: Изгубљенe прецизност и једноставност

ОСИМ две круцијалне у наслову, и истинитост и тачност, као основе драмске уметности, изгледа да су загубљене у савременом српском театру. У жељи да по сваку цену буду необичнији, маштовитији, атрактивнији, редитељи пречесто интерпретирају драмски текст непримерено, неукусно, отупљујући му смисао шаренилом, циркусијадом, трешом, неоправданим и произвољним. То се догодило и са једним од најбољих, "Калигулом" Албера Камија, у режији Снежане Тришић и адаптацији Милана Марковића Матиса. Претходна дирекција Драме је, оправдано, поставила Камијев филозофски текст о самодеструктивној природи апсурда, по коме Калигула, римски владар, чини зло из уверења да апсурд не познаје ни градацију, ни разлику, те је све учињено за стицање и очување империје (моћи) оправадано... Јасна је свевременост Камијеве тезе, но, у редитељском читању "Калигуле", умногоме филозофског есеја у драмској форми, неопходно је било определити се за јасан фокус представе - демократија, слобода, правда, људскост, па и човекова борба, на врхунцу неограничене моћи, са неподношљивом метафизичком самоћом... Редитељски концепт омогућио би тумачима ликова да прецизно знају шта играју, дао би им чврсто упориште и за фарсу, гротеску, кич, кемп - деконструкцију заданог карактера и ситуације.

Прочитајте и: Позоришна критика: Нешто између

У ововременом тумачењу "Калигуле", залутало се у насилно циркусирање, смештено у базен рекреативног центра (сценограф Дарко Недељковић), у костимима који су илустративни, у циљу осавремењавања иначе савршено знаковите драме (Марина Меденица), уз преједноставна спољашња средства Калигулиног егзибиционизма (балетани, клабинг, ријалити). Тешка борба глумаца (Сена Ђоровић, Ђорђе Марковић, Бојан Жировић, Немања Стаматовић, Петар Божовић, Димитрије Илић, Владан Гајовић, Зоран Ћосић, Бојан Кривокапић,Сања Марковић, челисткиња Александра Лазин), да се изборе са недефинисаним концептом, а да остану аутентични и истинити у флуидним односима, у којима су остављени, резултирала је неуједначеним резултатима, иако су воља и непор били видљиви и вредни поштовања. Добар тон с почетка представе (нарочито маркантног Калигуле, Игора Ђорђевића), брзо се загубио у нагомилавању (неоправданих) детаља, који нису појаснили Калигулину унутрашњу борбу са сопственим проблемом непристајања на овоземаљско, него су одвлачили пажњу са главног, вивисекције механизма чињење зла у корист народа, реверзибилност правичности и политике, субверзивност божанске моћи у људским рукама...

О владару, човеку који презир назива својим уточиштем, и који жуди за неухватљивом Луном, као свом циљу, који игра Венеру у свом первертираном, декадентном театру, чини метафизичко зло над стварним људима, заиста није лако говорити са сцене, у најкрвавијем добу и историји. У позоришту мање је више, велике идеје боље се виде у ситним, него у гласним и јаким гестовима и тумачењима. Неколико сцена, у којима Калигула показује своје израњављено људско биће (разговор са Сципионом, на пример), показује да је то био добар пут.