Pozorišna kritika: Rane posute kristalima soli

PREDSTAVU "Noći pisac", po tekstovima i u režiji svestranog likovnog i pozorišnog umetnika Jana Fabra, glumac Slobodan Beštić je proživeo na sceni Narodnog pozorišta, posutoj kristalima soli, čitavim svojim performerskim bićem, kako se Fabr, valjda, jedino može slediti. A igrao je zapise iz umetnikovih "Noćnih dnevnika", kao i monologe, koji idu i dublje od refleksija kreativnih dana, u kojima Fabr ponire u svoju vizuelnu, literarnu i teatarsku umetnost, vođen opsesivnom potrebom za ogoljavanjem subverzivnog mehanizma poetske istine i inspiracije. "Pišem plavom olovkom, kada je istina, a crvenom, kada je neistina", kaže Beštić, u Fabrovo ime. Samorefleksivno, samoironično, pseudoprofetski, noćni hroničar relativizuje pitanje istine, koja nije nužno stvarna, za razliku od (sada i ovde) pozorišne umetnosti. Istina je, po Fabru, poetska istina, na koju svaki pesnik (što on svakako jeste, u čistom obliku) ima pravo, kao i svaki autentični, briljantni um - Ajnštajn, Vitgenštajn, Gertruda Štajn, Frankeštajn(!). U osnovi njihovih imena je nemačka reč za kamen, i to je igra, koja govori o Fabrovom specifičnom shvatanju istine. U toj igri je skrivena vizuelna "karta uma" Jana Fabra. Poruka je: istina pripada svakome, ko ima moć nad njom, svojom kreativnošću, originalnošću i provokativnošću. Ali je istinitost, autentičnost, kao ključni dramski uslov, samo jedna. I prisutna je, precizno, tačno i jedinstveno, u Fabrovom delu, vizuelnom i narativnom.

Za istinitost poetsko-dramsko-vizuelne monodrame "Noćni pisac" pobrinuo se, sa evidentnim uspehom, Slobodan Beštić, ne kao izvođač, nego kao saučesnik, zaverenik, koautor Fabrov, provodeći nas kroz noćne dnevničke zapise iz Antverpena, Njujorka, Pariza... koji postaju samo okvir za putopis po unutrašnjem umetničkom biću performera, i odražavaju njegov haos i rastrojenost, koliko i lepotu i mir koje umetnost poseduje. U nekoliko monoloških tekstova, potom, Beštić, jedinstven po ekspresivnosti s kojom vizuelno vaja svoje postojanje na sceni, žanrovski precizno, duhovito, majstorski tumači razbarušene meandre misli o umetnosti, smrti, ljubavi, biblijske teme o kojima noću, zaverenički, piše renesansni umetnik Jan Fabr. Od čitanja iz Dnevnika, preko monologa, koji govore o ličnom Fabrovom životu, preko specifičnog, brehtovskog pevanja poznatih melodija, pa sve do fizičkog teatra, posipanja solju po sebi, kada postaje zglavkar, kojima je Fabr opsednut, Beštić precizno, zanimljivo, jednostavno živi i svoj i piščev, pa i naš život u umetnosti pisanja, slikanja i pevanja, dok teku reke i odnose poruke iz ovog našeg, i svakog drugog, vremena.

Čitav jedan novi, neobični, revolucionarno razoran svet, obojen flamanskim duhom, začudnim i zavodljivim u svojoj slikovitosti, otkrili su Jan Fabr i Slobodan Beštić, uz kreativne saradnike (muzika Stef Kamil Karnels) u spektakularnom pozorišnom projektu "Noćni pisac".