DA gledalac, razgaljen "master klasom" dve pozorišne dive, Gorice Popović i Jelisavete Sablić, tako dobrodušno uživa u nedaćama dve vremešne žene, jedne kustoskinje provincijskog muzeja, druge zaludne lažovke, čini i tok ove pozorišne polusezone u Beogradu, zagušen "palim anđelima", zločinom, dekadencijom i mrakom.

Čak i ako je "pakao prazan, jer su svi đavoli na zemlji", kako kaže Margarita Serafimovna (divna Gorica Popović), taj nečastivi, Serafima Margaritovna (zanosna Jelisaveta Sablić) je neodoljivo simpatičan u svojoj "pseudologiji fantastika", umišljanju da svojom mržnjom seje mnogo veće zlo, nego što tom starosnom i društvenom položaju pripada.

Majstor bojenja karaktera malih ljudi, pritisnutih duhovnim, emotivnim i materijalnom problemom Nikolaj Koljada, posle komičnih tekstova o "trećem dobu" ("Baba Šanel", "Šuplji kamen"), u kojima se lome nekadašnji elan vital sa biološkim mogućnostima starosti, u najnovijoj drami dozvoljava da suze nadvladaju smeh, da komično uzmakne pred dramskim...

Pročitajte još - Jelisaveta Seka Sablić: Ovo je posao u koji se zaljubiš

U "Lažljivici", u izuzetno dinamičnom prevodu Novice Antića, dve žene, u ironičnoj borbi oko jednog muškarca, i samog u sličnoj situaciji, postižu prelaz iz komike u tragiku tačno onako, kako to Koljada želi - sa potpunim uverenjem da je njihova situacija vredna pažnje i da iz nje ima izlaza, koji je uvek u susretu sa drugim bićem. Sam disput Margarite Serafimovne i Serafime Margaritovne (lažljivica se, zapravo, drugačije zove) otvara socijalna, psihološka, pa i politička pitanja, a to je nemoć malog čoveka, na repu svetskih događanja, da promeni bilo šta u realnom životu nabolje, a da ga to ne uništi.

Stefan Sablić je "Lažljivicu" postavio više kao nadigravanje dve velike glumice, nego kao "studiju slučaja" žene, pre svega, u "izvesnim godinama", o usamljenosti u opštem smislu, kada samo uplitanje u tuđi život i druženja, istiniti ili izmišljeni, ispunjavaju afektivni život.

Motiv muzeja (nepotrebnih) starina, okvir u koji je Koljada spretno stavio ispovesti svojih heroina, Sablić je ostavio samo kao milje, u kome se one nadigravaju i munjevito postaju protagonistkinje, svaka na svoj način, ali podjednako efikasno. U scenama, kada se muzejska atmosfera prošlosti umnoži sa minulim svetom u sećanjima Margarite Serafimovne, predstava pomalo gubi na dinamici, mada Serafima za to vreme igra sopstveni predstavu, u muzejskom kostimu.

A to je, možda, zbog toga što je reditelj ovu predstavu koncipirao kao šou dva jarko obojena karaktera, dve borkinje za svoj stav, beskrajno udaljene po osećaju pravičnosti i dostojanstva, a veoma bliske po marginalnom svetu, kojem pripadaju, pa se sentimentalnosti čine bližim literaturi, nego teatru.

Na kraju, naravno, Maragarita i Serafima poprimaju osobine one druge, obe ostajući u svojoj klaustrofobičnoj stvarnosti, u svojim muzejskim "fajlovima sećanja".