Odlazak Simona Simonovića: Snovi i nesanice vrhunskog pesnika

PREDSTAVNIK naraštaja sedamdesetih, Simon Simonović je kao gradski pesnik identifikovan po objavljivanju svoje prve zbirke pesama ("Priboj", 1971), da bi narednim dvema ("Gradski život", 1977, i "Uputstva za prevrat", 1980) ova odrednica s razlozima dobila na snazi... Sasvim očigledno, Simonović se od samih stvaralačkih početaka koristio govorom urbane, tehnološke civilizacije i potrošačkog društva.

Mada je najčešće univerzalno relevantna, dovoljno je vidljivo da se Simonovićeva stvaralačka drama odvija na ovdašnjem terenu, tokom druge polovine XX veka. Podstaknuta je tadanjim društvenim, ideološko-političkim, moralnim protivurečnostima i njima izazvanim turbulencijama. Intelektualno i moralno raspolućen, lirski junak prve etape ovog pevanja je učesnik koliko i žrtva događanja o kojima je reč. Ali je, bez sumnje, u mnogom pogledu i junak svog doba koje se i te kako projektuje na naš prostor.

Isprva ponesen epohalnim idejama o neminovnosti menjanja društvenog ustrojstva, lirski junak Simonovićeve mladalačke poezije će se neizbežno suočiti sa sumnjom u vrednost zadanih ciljeva: "Krećemo li to u novo rasulo, / U novo hodočašće?" I, ubrzo, sa zaludnošću radikalnih pregnuća: "Uzalud pričasmo o dolasku velikom / Uzalud gonismo doba na bitku sa udesom"...

Pesme iz tri zbirke koje Simonović vidi u drugoj etapi svog pevanja, "Majčino mleko" (1989), "Snovi na okupu" (1993) i "Nesanice" (1995), daju se čitati kao motivsko-tematski i metodološki jedinstveno poetsko štivo. Kao poetski tekst u mnogom pogledu, neretko i radikalno, različit od onog koji mu je prethodio.

Nema sumnje da, poražen individualnim i kolektivnim bespućima, terapeutski pouzdana uporišta lirski junak (i sam pesnik, zašto da ne?) sada traži i nalazi tamo gde su trajne i neporecive vrednosti: u ljubavi, porodici, prijateljima, umetnosti, koliko i u pretrajavanju u okvirima svakodnevice.

Pročitajte i:Veliki žiri bira knjigu godine: O najuspešnijem delu savremenog domaćeg pisca odlučuje 60 književnih znalaca

Treću etapu svog pesničkog stvaranja Simonović započinje pesmama iz zbirke "Iz okruženja" (1999), a zaokružuje pesmama iz zbirke "Pedeset dve odjave" (2008). U poslednjoj Simonovićevoj objavljenoj knjizi "Niz vodu", preovlađuju mahom kraće pesme u kojima je težnja za emocionalnom komunikacijom višestruko podređena, i u njih uključena, dugotrajnim životnim neprilikama, promašajima, nepovratnim gubicima, bolestima. Razlozima sa kojih je puna mera ljubavi jedva zamisliva. Ipak, gotovo da je neverovatno šta je Simonović, uživljen u situaciju za koju unapred zna da ne nudi pune iznose, u jednu poetički neizglednu poziciju, kadar da učini. Jer, pesme koje imam u vidu, pesme započete i završene nepotpunim doživljajem, uglavnom su izvanredne ("Iz dnevnika", "Lutanje u dva glasa", "Travka", "O bolesti koju samo što nisam").

Pažnju želim da skrenem na jednu među novim Simonovićevim pesmama koju, sasvim izvesno, nijedan čitalac neće prevideti. To je, u osnovi humorna, ironijska i autoironijska pesma naslovljena suglasnikom "C!". Ova maestralna pesma ditirampski je ispevana u duhu poskočice sa svim njenim svojstvima, uključujući i ona "sramotna".

Simonovićeve su pesme, često tako deluju, nastale u sukobu sa normama i načelima. Gotovo neosetno, dejstvom nepredviđenog obrta u iskazu, čudesnog ukrštaja smislova, igre reči ili nekog (da tako kažem) lukavstva svojstvenog njegovom postupku, u njegovom se govoru umnože značenja, parterne ideje se preobrate u sudbinske, pesme otvorene forme čitamo kao pregnantne tvorevine. U pravu je bio Jovan Hristić kad je već povodom prve Simonovićeve zbirke zapazio da forma njegovih pesama "nastaje u spregovima značenja, u iznenadnom dovođenju u vezu reči koje su u običnoj upotrebi veoma udaljene".

Pisao prosečne ili sjajne pesme, on je samonikli stvaralac koji nema srodnike, čak i ne podseća na bilo koga... A zašto kritičari previđaju množinu njegovih pesama najvišeg reda, to naprosto nije objašnjivo. Jer, sudimo li po njima, on je vrhunski pesnik. U svom naraštaju i izvan njega.

OPISAO SVOJ ŽIVOT

U POGOVORU uz drugi izbor iz svoje poezije ("Sneruke", 2003) Simonović formuliše jedno neobično autopoetičko izjašnjenje. "Ako je", veli između ostalog, "moj život imenovan davno, ako se dogodio pre mog boravka ovde i sada, preostalo mi je da ga opišem na svoj način." Kako god razumeli prvi deo ovog izjašnjenja, njegova završnica ne ostavlja mesta poetičkim dilemama. Pesnički poziv, takav kakav mu je predodređen, nalaže da pesmama opiše svoj život! Da ga, uz to, opiše na svoj način.

Bogdan A. Popović

(Iz predgovora za knjigu "

Uoči glavnog pretresa")