FILMSKA KRITIKA - FEST 2019: Izgubljeni raj filma

DALEKO najbolji film koji smo do sada videli na Festu, "Hladni rat" Pavela Pavlikovskog, vratio nas je u zlatno doba ovog festivala, na sam početak sedamdesetih godina prošlog veka, kada je film bio ozbiljna stvar. Već dugo film više nije ozbiljna stvar, bez obzira na to što puni kasu i što se svake godine ponovo izvodi onaj bljutavi holivudski ritual, koji više ne gledaju ni parovi. Negde od "Titanika", znači već duže od dvadeset godina, bioskopski film pretvara se u firmiranu robnu marku (najgledaniji "filmovi" prošle godine bile su franšize mitoloških klonova i junaka zemlje debilije, koja opseda svet pokretnih slika). Ozbiljan film "mladog Festa" bio je sasvim nešto drugo: umetnička vizija koja je umela da opčini naše treće, filmsko oko i natera nas na razmišljanje; filmovi Tarkovskog, Bertolučija, Kopole i galerije poslednjih velikih autora. Među njima i Makavejeva, koga danas horski uzdižu, a nemaju blagog pojma zašto je on tako veliki i važan. Pavel Pavlikovski pripada ovom društvu više nego svom današnjem okruženju: on budi u nama nostalgiju za izgubljenim rajem.

Pročitajte još: FILMSKA KRITIKA - FEST 2019: Žene na vlasti

Poljak, naturalizovani Britanac kao mnogi mu slavni prethodnici poput Džozefa Konrada, Pavlik zna da pravi film mora da ispuni niz ozbiljnih zahteva da bi se uopšte rodio. To je, pre svega, osećanje filmske celine, dovršene strukture, u kojoj svaki detalj ima svoje mesto i sve funkcioniše po čvrstoj partituri - a uopšte tako ne deluje, nego se odvija kao zanimljiva "lakoća postojanja". Ovakav doživljaj celine je glavni uslov. To je u "Hladnom ratu" ritmička matrica filma, sastavljena od kontrapunkta jedne, u suštini, velike ljubavne priče, (po svemu sudeći, Pavlikovih roditelja), po žanru melodrama ("osujećena strast"), koja se odvija u vremenskom rasponu od oko dve decenije na razmeđama izdeljene Evrope. Drugi uslov je snažan zahvat epohe, atmosfera i štimung ovog razdoblja neobjavljenog rata Zapada i Istoka, koji je počeo još 1945. i trajao otprilike do kraja šezdesetih godina prošlog veka (po meni, ovaj rat se, u stvari, nikada nije završio i danas dobija novi zamah). Tu epohu obeležili su tragična raspolućenost Evrope i privid mirnodopskog progresa, kada dolazi do vesternizacije Starog kontinenta, probija prvo džez, zatim osvajaju Ćelentano i Tomi Stil, na kraju džins i rok i sve se pretvara u jedan fascinantan muzički skor različitih ritmova i stilova života. Pavlikovski, kao i mi, dobro poznaje ovu epohu: njena tačna i uzbudljiva predstava glavno je oružje ovog reditelja. Kako su sećanja još živa, on uspešno pokreće ovaj panoptikum i do kraja nas zasipa njegovim živopisnim detaljima. Da nije duboke tragike ove priče na jednoj i njenog preciznog žanrovskog okvira na drugoj strani, bili bi to i "Amarkord" i "Kabare" našeg vremena. Ali ozbiljnost i naročite ambicije Pavlikovskog, u šta spada i gotovo ekspresionistička crno-bela fotografija Lukaša Zala, vode sasvim drugom cilju. Setnoj viziji agonije Evrope.

Naredni uslov su vanserijski glumci, demonski ljubavnici, zatočnici filmskih i drugih strasti Joana Kulig i Tomaš Kot, dve sjajno odabrane persone svog doba. Šta ne mogu ovo dvoje! Pored svega, to su i sjajni muzičari, koji nam podjednako dobro posreduju i karpatsku folklornu tradiciju i kul-džez Džordža Širinga i sazvučja San Rema i druge muzičke znake vremena; svaki njihov pojedini skor ima svoju izvođačku specifičnost, naročiti smisao i dramaturgiju; jedan od njih je i lajtmotiv ove filmske sonate. Tu, svakako spada istaknuta ali ne i poslednja odlika ovog pristupa: moćno osećanje za detalj (a upravo u detalju - čuči đavo!). Ovaj smisao pokazaće nam, između ostalog, i kakva je kola vozila savezna Udba 1954. godine, kako je tada izgledao splitski kolodvor, čak i kušet-vagon Jugoslovenskih železnica!

Posebna vrlina ogleda se u Pavlikovom doživljaju filmske metafore (ili metonimije, što je možda tačnije), koju prvo dijaloški priprema i definiše, a onda maestralno izvodi u finalnoj sceni filma. Prešavši sve životne puteve, hiljade opasnih kilometara od pariske "Elipse" do poljskog klozeta i zatvora, naši ljubavnici sede na raskrsnici četiri strane sveta i jednim jedinim, simboličkim drvetom, koje se nad raspućem uzdiže. Posede malo, čekajući svog Godoa, pa pređu i sednu na drugu stranu, jer se odatle sve opisano - "bolje vidi".