FILMSKA KRITIKA - FEST 2019: Žene na vlasti

FEST je otvoren gala predstavom i njoj odgovarajućim filmom, engleskom raskošnom produkcijom "Miljenica" (u stvari "Favoritkinja", kako su u galantnom dobu nazivane družbenice-ljubavnice okrunjenih glava), koja je već završila pohod od Venecije do Palm Springsa i iščekuje ovogodišnju podelu "Oskara". Autor ovog filma, Grk Jorgos Lantimos ("Jastog", 2015, nagrada žirija u Kanu) sasvim se dobro snašao u povlađivanju britanskom ukusu kad su u pitanju istorijske produkcije. Pokazalo se da to ume da radi isto tako dobro kao majstori iz Pajnvuda, ali da ne robuje genalogijama i opštim mestima kojima Englezi zasipaju bioskope već više od sto godina, nego traži neke druge strane jednostavne i banalne priče o zaboravljenoj britanskoj kraljici Ani, koja je vladala nekih desetak godina na samom početku XVIII veka, u epohi Defoa, Poupa i Džonatana Svifta (potonji se u filmu i navodi kao pravi medijski napasnik u današnjem smislu).

Pročitajte još: OTVOREN 47. FEST: U slavu filma i Makavejeva

LANTIMOSA ne interesuje toliko istorijska podloga priče o bolesnoj i slaboj kraljici, koja se sva predaje u ruke svoje družbenice Sare Čerčil (docnije vojvotkinje od Marlboroa i čukunbabe Vinstona Čerčila), lavira između dve zavađene partije u borbi za vlast tokom "Rata za špansko nasleđe" i očajno se nosi sa svojom porfirijom (teško izlečiva genetska bolest), sve dok se na dvoru ne pojavi lepa i lukava Ebigejl, koja uskoro preuzima Sarino mesto. To je zaista izvanredna Olivija Koulmen, već nagrađena peharom Volpi u Veneciji, sa nekim čudesnim sjajem u očima i fascinantnom harizmom. Upad Ebigejl u ovo natrulo okruženje izaziva pravu dramu strasti koja pokreće čitav mehanizam "Miljenice". Lantimosa više interesuje nešto drugo: potpuna supremacija tri žene nad celim jednim carstvom.

Božidar Zečević

DA LI je bilo baš tako nije ni važno, ali to je omaž (i fini, sviftovski podsmeh) jednog lukavog Grka vladavini današnje rodne ravnopravnosti i pozitivne diskriminacije, što će svakako odjeknuti u vladajućim liberalnim krugovima. Ana, Sara i Ebigejl u svemu dominiraju gomilom beznačajnih, degenerisanih i feminiziranih muškaraca, štaviše suvereno vladaju ovim mekušcima i poigravaju se njima. Ali ironija ne bi bila sviftovska da ne otkriva i dublju stranu ove "ginekokratije". Ophrvane pohlepom i očajem, tri žene se međusobno ujedaju i satiru na sve moguće načine. Paradigma ovakvih "žena na vlasti" je, u suštini, čudovišna i preteća: njih ne interesuje potomstvo već očuvanje i jačanje vlasti. Brak je ugovorno sredstvo privilegija, a porodica se uopšte i ne pominje u ovom svetu. Da li vam je to odnekud poznato? Anina tragična nemogućnost da osigura potomstvo produžila se na ceo sledeći vek i uvela Britaniju u period ratova i ludih kraljeva, o Ebigejl ništa ne znamo jer je fikcionalan lik, dok su nam potomci vojvotkinje od Marlboroa zapržili čorbu u dvadesetom, a sva je prilika, spremaju se da to učine i u ovom stoleću.