POZORIŠNA KRITIKA: Ko to kaže, ko to laže...

Mala ili ne, Srbija i njen narod su, u odličnoj drami "Ničiji sin" Mate Matišića (1965), postali alibi za osakaćenog hrvatskog domobrana (ubedljivi Vladan Milić) da organizuje "katoličko hrvatsko, srpsko pravoslavno samoubistvo", tako što javno peva srpske rodoljubive pesme u Zagrebu. Nevoljni je učesnik u drami svojih roditelja (Danica Ristovski i Miodrag Krivokapić), jer se ispostavlja da mu je biološki otac zatvorski čuvar, Srbin (Aleksandar Alač), koji je ucenio njegovu majku, dok mu je otac, profesor i političar, bio na robiji.

Ibzenovski zaplet implicira da je u pitanju porodična tragedija - biti sin neprijatelja u porodici hrvatskog nacionaliste (pred izbore) je stvarni dramski problem, a naročito kada majka ubije nasilnika... Spretan krimić bi mogao da bude sadržaj i neke od boljih tv "sapunica", da se ne radi o Srbima u Hrvatskoj, čiji pomen izaziva, izgleda, ubistvo "na mah". No, u predstavi Marka Misirače (1985) ovaj zanimljiv zaplet osujećen je činjenicom da se Matišićeva drama, u Beogradskom dramskom pozorištu, igra - na hrvatskom jeziku.

Pročitajte još - POZORIŠNA KRITIKA: Direktan prenos umiranja

Razlog za ovu dramaturšku "zvrčku" bi mogao biti znak da se ova priča dešava u Hrvatskoj, što se i po samom tekstu lako identifikuje. Ili, da je u predstavi bitna jezička diferencijacija, što nije slučaj, jer je čuvar Srbin iz Hrvatske. Lomljenje jezika glumaca, da savladaju originalni zagrebački govor je, možda, opravdano neprevodivošću fraza, koje bi, po srpski, drugačije zvučale?... Onda bismo i Šekspira morali da igramo na engleskom, zbog stiha, koji se ne može do kraja prepevati? Ovaj zahvat je od srpske publike udaljio spontanost i istinitost glumaca, koji su delovali posredovano i otuđeno, a da im to nije bio cilj. Biće nacije je u jeziku, pa u dramskoj književnosti i na svojoj pozorišnoj sceni, važno je da u sopstvenom biću i budemo. Da parafraziramo veliku literaturu: "U teatar ulazi svetina, a izlazi - narod."

Pored bardova, Miodraga Krivokapića i Danice Ristovski, odličnih Aleksandra Alača i Milene Predić (snaha), simpatičnog Laka Nikolića (inspektor), "Ničiji sin", Vladan Milić, obogaljen biografijom, bio je najupečatljiviji, svojim tačnim, preciznim pomeranjem unutrašnjeg sukoba od ideološkog ka identitetskom. Time je čitavu istoriju krvavih ratovanja sveo na unutrašnje čovekovo pitanje, ko je, odakle dolazi i ko mu je neprijatelj. Osim onog, koji je, prokletstvom tla, u njemu samom.

Manipulisanje najdubljim ljudskim osećanjima, upotrebljivost tragedije, večita ljudska žeđ za moći i blagostanjem, primat društvenih, nad porodičnim interesima, izgubljenost čoveka u ratnim strahotama, iz kojih izlazi mrtav ili, svakako, obogaljen, jasni, prepoznatljivi likovi i milje koji znamo, čini Matišićevu dramu, u predanoj Misiračinoj postavci, tačnom anamnezom nesreće ovog vremena. Hrvatsko/srpski sukob je tu, na opštem planu, dramski mnogo manje značajan.