Uzvišena mera i ravnoteža duha

ODLIKA velikih ljudi u likovnom izražavanju jeste da ne budu servilni i mehanizovani kopisti bez duha, ali i da ne budu ni neuravnoteženi fantasti. Njihove osobine su uzvišena mera i ravnoteža duha. Znanje potkrepljeno mudrim i zdravim razmišljanjem. Uzbudljiva osećajnost, ona koja nas ubedi i primora da se uživite u njihova dela i da osetite da je ono što su naslikali ili izvajali ubedljivije i od same prirode.

Ove misli Mila Milunovića našle su se u knjizi “Umetnici o umetnosti”, koju je priredila Ivana Simeonović Ćelić, a objavio Muzej „Cepter“. Na više od pet stotina strana, ovog ne samo po obimu kapitalnog dela, našli su se tako autopoetički tekstovi, ali i kritike, osvrti, izvodi iz intervjua, polemike, devetorice velikana naše likovne scene. Uz Milunovića, to su Vasa Pomorišac, Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Mihailo S. Petrov, Petar Dobrović, Petar Lubarda, Sreten Stojanović i Toma Rosandić.

Iako nastali u periodu između dva svetska rata i u prvim decenijama socijalističke Jugoslavije, kako primećuje recenzent, istoričar umetnosti Savo Popović, tekstovi su aktuelni i u sadašnjem vremenu, jer se bave nedostatkom novca za likovne manifestacije, kritičarskim taborima, konkursima...

Tako se u protestnom pismu slikara Mihaila S. Perova “koji je prekjuče cepao svoje sopstvene radove u Paviljonu na Malom Kalemegdanu”, upućenom redakciji “Vremena”, septembra 1930. godine, može pročitati:

- Da se pravilno razumemo: nije reč o tome da bi svaka naša izložba morala biti rasprodata. Daleko od toga: tako što ne događa se ni u sredinama kulturno višim od naše! Ali da se broj posetilaca jedne ozbiljne izložbe, pripremane s velikim materijalnim žrtvama - da pomenemo samo takve žrtve - svede, za petnaest dana njena trajanja i u mestu od trista hiljada stanovnika, na pedeset do sto ljudi samo, i to u većini gimnazista - to svakako prevazilazi svako očekivanje i u sredinama koje brojem svojih kulturnih razmetljivaca stoje daleko ispod naše - zaključuje Petrov.

Nedvosmislen je i ton Petra Dobrovića, koji kritikuje izbor autora za Jugoslovensku izložbu u Amsterdamu:

- Već od pariske jugoslovenske izložbe 1919. god. nije tajna među umetnicima i u upućenoj javnosti kako sve umetničke reprezentativne manifestacije uglavnom služe g. g. Rosandiću i Meštroviću, a da je u stvari njihova reprezentacija slava u odnosu sa stvaralačkom snagom celokupne naše umetnosti - jedna obmana, rezultat njihove veštine i spretnosti u samom priređivanju i organizovanju izložbi - piše Dobrović, takođe u “Vremenu”, 1932. godine. - Nije nikako slučajno ni nenamerno da pri ovakvim reprezentativnim izložbama najsposobniji slikari izlažu najviše četiri dela, dok g. g. Rosandić i Meštrović čitave kolekcije koje neretko obuhvaćaju i preko četrdeset dela!

Pišući često i mnogo o delima svojih savremenika, veliki vajar Sreten Stojanović osvrnuo se i na izložbu Save Šumanovića iz 1928. godine, i zapazio:

- “Pijani brod” je slika koja ne podseća ni na čiji način tretiranja slike. Kompozicija uspela, osećanje dosledno sprovedeno, a kolorit u svom svome sjaju i vlasti. Nije čudo da je ova kompozicija toliko zapažena u francuskoj kritici jer je to pravo umetničko delo.

Stojanović je zapazio i “dekorativno-ilustrativni talenat gospođice Barili”, na jednoj od njenih prvih postavki, ali ne više od toga:

- Ova izložba daje nade da ćemo dobiti snažnog ilustratora koji ako ne bude potpuno originalan i umetnik biće nesumnjivo solidan majstor.

Dobrović, Milunović i Rosandrić kako ih je video Pjer Križanić

Mnogo galantnije je o daru Ljubice Cuce Sokić pisao Petar Lubarda, povodom izložbe deset mladih umetnika 1940. godine, ističući njeno slikarsko napredovanje.

- Ona ima u svojim slikama i monumentalnosti, i to je čini ubedljivijom od ostalih. Na ovoj izložbi Ljubica Sokić je najjasnija u svojim slikarskim težnjama - ocenjuje Lubarda.

A kada je Lubarda, posle rata, našoj zemlji doneo prestiž nagradom na Bijenalu u Sao Paulu, reči hvale nije štedeo Marko Čelebonović, tvrdeći kako je njegov kolega uspeo da “progovori svojim jezikom”:

- Lubarda, u svojoj poslednjoj fazi u kojoj se pojavljuju izvesni elementi apstraktnosti, nije nagonski usvojio jedan već postojeći jezik, kao što su to mislili mnogi naši posmatrači njegove umetnosti, već je verujući u neminovnost imperativa savremenih načina izražavanja, u svoje duboko ukorenjene poglede na svet uneo širok duh sinteza likovnih nastojanja našega vremena.

SPOMENIK KRALjU PETRU

U AKTUELNIM raspravama o spomenicima, zanimljiva je i beleška Tome Rosandića o tome kakvo obeležje u Beogradu treba da dobije kralj Petar Karađorđević:

- Spomenik treba da bude ne samo materijalni ukras Beograda, već privlačna tačka gde će svaki sebe uzdići do gordosti, dolaziti s religiozno-nacionalnim pijetetom i odavati u duši poštovanje najboljima. Oko spomenika, i u njemu, trebalo bi da se vrše sve vojne smotre, sve državne manifestacije, sve narodne sudbonosne odluke itd. Pomislite kako bi sve te svečanosti, smotre i narodni sastanci dobili pečat svetinja jer bi se odigravale pred likom velikog kralja, koji bi se uzdizao kao sveti simbol svih događaja.

PRAVO NA UGLED

U KNjIZI je objavljena i beseda koju je na otvaranju izložbe Veljka Stanojevića održao Jovan Dučić:

- Naša umetnost bije za nas veliku bitku; ona će odneti i veliku pobedu ako budemo razumeli da nema velike zemlje ni savremenog društva ako nema svoju umetnost. Nama je na strani potrebno utvrditi naše pravo na život i naše pravo na ugled. Naša umetnost treba da nam bude pionir nacionalne propagande među prijateljima i među neprijateljima.