DNEVNIK ZABLUDA: Bezbednost i arhitektura

BRITANSKU prestonicu zadesila je tragedija sa velikim brojem žrtava izazvana požarom u stambenom soliteru Grenfel tauer sa 120 socijalnih stanova, u luksuznoj londonskoj četvrti Kensington-Čelzi. Pred očima nemoćnih spasilačkih i vatrogasnih ekipa, zapaljena kula nestala je u plamenu koji se brzo proširio na celu zgradu, a pratile su ga serije eksplozija. Nakon ovog događaja, u arhitekturi je ponovo stavljeno u prvi plan pitanje bezbednosti. Jer, stručnjaci smatraju da je uzročnik brzog širenja požara jeftina, zapaljiva termoizolaciona obloga fasade koja je upotrebljena prilikom nedavnog renoviranja zgrade. Tim i sličnim materijalima obložene su u Britaniji na desetine hiljada zgrada, što predstavlja osnov velike zabrinutosti. Međutim, poučen britanskim iskustvom, pitam se da li postoji opasnost po bezbednost zgrada u Srbiji?

Bezbednost u našoj arhitekturi odavno nije na potrebnom nivou. Glavne opasnostii po sigurnost mnogo su teže u odnosu na zapaljive materijale obloga britanskih fasada, koji se i ovde primenjuju. Iako je prema ranijim planovima spratnost stambenih zgrada u Beogradu ograničena na šest etaža, ovaj propis malo ko je ispoštovao. Po pravilu, njega su investitori “zaobilazili” nazivajući etaže projektovanih zgrada “visokim” i “niskim prizemljem”, “mezaninima”, “povučenim spratovima”, “potkrovljima” pa čak i “natkrovljima”. Na taj način, stambene zgrade sa neretko desetak i više etaža, naizgled su se “uklapale” u zakonom predviđenih šest. Tako, uske ulice postale su “kanjoni” previsokih objekata bez prirodnog osvetljenja i ventilacije, svojevrsne “tempirane bombe” jer predstavljaju veliki problem gasiocima pri eventualnom požaru na gornjim spratovima.

Poznati zakoni o nadziđivanju i pretvaranju zgrada sa ravnim krovovima u kose doneli su brojne zloupotrebe. Nadziđivano je i po nekoliko etaža, a temelji starih objekata opterećivani su preko zone sigurnosti. Zbog toga, danas imamo brojne zgrade koje se krive, pucaju ili se nepravilno sležu, opterećujući tlo nedovoljne nosivosti. Pohlepa preduzimača za kvadraturom i novcem dovela je do toga da su hiljade zgrada kod nas statički nestabilne zato što su preopterećene i požarno nebezbedne zato što je onemogućen prilaz vatrogasnoj službi.

Ovu situaciju dodatno komplikuju sve češća gradnja visokih stambenih nebodera, poput onih u Belgrejd voterfrontu i Belgrejd skajlajnu koji imaju spratnost izvan dosega vatrogasaca. Kod ovakvih objekata građenih u okvirima naših nedovoljno detaljnih propisa, bezbednost je ugrožena do krajnjih granica. Za zakonodavce, sada je poslednja prilika da se nešto drastično promeni u poboljšanju bezbednosti arhitektonskih objekata. Jer, ako se katastrofa desila u tehnološki naprednoj Velikoj Britaniji, možemo samo da zamislimo razmere moguće tragedije u našem urbanističkom haosu.