Miloš Latinović: Rovovi su pusti, a duše su uništene

NA dvema stranama reke Pijave na severu Italije, u dvema sukobljenim vojskama bili su Ernest Hemingvej i naš pesnik Dušan Vasiljev. Zamišljeni trenutak kada su se u Prvom svetskom ratu ukrstile i zauvek razišle sudbine ova dva mladića, iskoristio je Miloš Latinović u romanu “Na pogrešnoj strani reke” (“Vulkan”), da prikaže začetak svetske legende koja je pratila Hemingveja i duhovni slom srpskog pesnika, jednog besmislenog austrougarskog ratnika.

Knjiga je prožeta i povezana citatima poezije Dušana Vasiljeva i Hemingvejeve proze, koji su, po Latinovićevim rečima, životno važni za dva pisca. Autor je sa ironijom prikazao i savremeno srpsko društvo u liku pisca koji je glavni junak romana.

* Šta vas je privuklo Dušanu Vasiljevu?

- Njegova sudbina gubitnika. Dušan Vasiljev je uvek bio na pogrešnoj strani reke i to nikada svojom voljom. Takav životni usud odredio ga je i kao pesnika. “Čovek peva posle rata”, “Žice”, “Plač matere čovekove” mogao je napisati samo neko kome je život izmicao, poput vode međ prstima, bez obzira na to što je imao samo nešto više od dvadeset godina. Vasiljev je bio neraskidivi deo našeg detinjstva, ali tek zrelost, dodir raznih nesreća i suočenje s licem patnji doprineli su tome da u njega dublje proniknem.

* Kažete da su biografije Vasiljeva i Hemingveja dve strane medalje?

- Nikada se nisu videli. Nikada čuli jedan za drugog, a opet toliko sličnog u tim životima. Burno detinjstvo. Rano osamostaljenje, želja za dokazivanjem, avanturizam, pacifizam. Samo je epilog životni drugačiji. Nekom slava, nekom smrt. Ali Hemingvej je postao slavan one godine kada je Vasiljev umro, tako da mislim da ih ni to ne razdvaja. Problem je što smo mi Dušana Vasiljeva zaboravili.

* Zašto je sudbina Vasiljeva oličenje ljudskog stradanja u Velikom ratu, njegova istina?

- On je na početku Prvog svetskog rata imao 14 godina i priličan talog gorkog životnog iskustva. Bio je samo jedan od bezbroj mladića širom Austro-ugarske monarhije ali i Evrope, koje je poput zlog vetra zahvatio taj ratni vihor. Odlazili su na front trijumfalno ispod zastava ispraćeni bleh muzikom i cvećem, a vraćali se izranjavani i bolesni. U kovčezima. Stotine hiljada mladića poput Dušana Vasiljeva. Srba, Rusa, Nemaca, Italijana, Francuza. Njegova sudbina oličenje je tog stradanja “običnog sveta”, često sirotinje koja nema izbora, nego da se bije u toj velikoj igri kraljeva. Oni nikome nisu bili važni. Topovsko meso. Njegove pesme su “velika sveska” ljudske patnje, dnevnik stradanja, hrestomatija uzalud potrošenih života, popis porodičnih tragedija...

* Takav je bio i Crnjanski, koji se takođe pojavljuje u romanu?

- I Crnjanski je bio u tom korpusu uništenih. Setite se samo prozivke u kojoj ga pitaju da li je Poljak ili... Crnjanski je preživeo, jer je njegova bolest bila “sramotna”, ne smrtonosna, ali preživeo je i posle rata sve nepravde i potcenjivanja. I on je vazda bio na pogrešnoj strani reke, ali je Crnjanski u odnosu na Vasiljeva bio čvršći. On pripada korpusu tih unesrećenih duša. Mladića kojima je rat osušio stablo mladosti i optimizma. Zbog toga je i on u romanu. Vasiljev i Crnjanski, to je neraskidiva veza, bez obzira na to što je njihov odnos dosta sličan odnosu Vasiljeva i Hemingveja, jer se gotovo i nisu poznavali.

* I Vasiljev i Hemingvej su shvatili da je ta užasna klanica bila “igrarija kraljeva i krupnog kapitala”. Tu nalazite vezu sa današnjim vremenom i svetskim događajima?

- Ovo je doba permanentnog rata. Konstantnih sukoba velikih razmera. Akteri su, dakle, uvek isti, ali je stalno novi stroj za klanicu spreman. To je ta neprekinuta nit, konac koji povezuje godine stradanja u dvadesetom veku, pa i danas, kada smo već zagazili u 21. Nema razlike. Samo u tehnološkom smislu, tako da je ono Remarkovo “na zapadu ništa novo” anahronizam. Rovovi su možda pusti, ali su glave okrvavljene i duše uništene. Kao kod Vasiljeva.

* Šta poručujete ocenom da “Srbija živi od Vidovdana do Vidovdana, razapeta od slavoluka pobeda do blata ponora”...

- Mi smo narod koji nema utemeljenje u savremenom svetu. Naša slavna prošlost ne ogleda se u našoj sadašnjosti. I to je naša krivica. Ne postoji danas recimo Nemac koji ne bi želeo da potiče iz antifašističke porodice, a nama danas taj antifašistički angažman naših predaka smeta. Drugo, šta je sve učinjeno da Kosovo ne postane član Uneska, a na drugoj strani Nacionalni savet konstatuje da su nam teatri pred kolapsom. Mi živimo dakle od “Vidovdana do Vidovdana” od ushićenja do ushićenja, od pobede do pobede. Između toga su besplodna polja i duboki crni ponori. Uostalom, to nam je, kako kaže Sterija, “praotečeski greh”, oličen u rečenici koji u “Rodoljupcima” izgovara Nađ Pal, aludirajući na naše svadbe. Prvo - iju, ju, a posle kuku i lele.

* Pišete da nas književnost mnogo čemu nauči, ali nas još više uvuče u zabludu...

- Srpska književnost je ekstremno vitalan deo srpske kulture. Deluje zaista pozitivno i optimistički, kada se gleda koliko knjiga se kod nas objavi i kako izgledaju mesta, knjižare, gde možete da knjige kupite. Ono što je problem, to je neprepoznavanje naše književnosti izvan okvira naših granica. Naša književnost, koju su promovisali Andrić, Crnjanski, Kiš, Pekić, Pavić, danas nije relevantna u Evropi i svetu. I za to smo sami krivi, ne samo zbog nedostatka sistema i načina promovisanja, što je državni problem, nego, pre svega, zbog “drugarskih nagodbi” koje možda rešavaju određene odnose ovde, ali nisu interesantni nikome izvan naših zidova. Strani izdavači, oni koji ulažu vlastiti novac, prepoznaju samo kvalitet ponuđenog materijala, čak i kada se radi o romanima njihovih prijatelja.

* Kako, kao pisac i direktor Bitefa, ocenjujete današnje stanje u kulturi, brigu o njoj?

- Teško mi je više da govorim, da ubeđujem ljude u važnost, pre svega pojedinačnog, uzdizanja u kulturnoj sferi. To je posao sličan pokušajima da se ekser ukuca u vodu. Sve je protiv nas, i mediji i ekonomska kriza, i školski sistem u kojem nema motivacije. Decu danas treba usmeravati kako da stiču, tragaju i pronalaze “zlatno grumenje” znanja, jer su mogućnosti ogromne, a mi ih zakucavamo, stalnim proverama, presijom, prividom sistema, u nekakvo znanje koje je već sutra, novim dostignućima, novim događajima, prevaziđeno.

* Zašto je tako?

- Pobedio je ekonomski motiv, pobedio je i u oblasti kulture, jer se i tu neprestano čuje da nema novca, te zato nema ni umetnosti. Nikada nije bilo novca. Nikada dovoljno. Danas su u Srbiji najglasniji oni koji govore na temu “propasti kulture” oni koji su u određenom trenutku te stvari mogli promeniti, a nisu, jer su gledali samo vlastiti interes. Kultura nema stranačkih obeležja, ali nema ni ličnih, sitnosopstveničkih. Verujem da još postoji mogućnost da se sistemski stvari urede, i za to ne treba mnogo, ali se mora pregaziti pustinja sujete i planina grupnog interesa.

SAMO NOVAK NEZADOVOLjAN

* KOLIKO ispaštamo zbog mentaliteta, jer kažete da smo “narod koji o svemu ima ozbiljan stav, ali niko nije spreman da preuzme odgovornost”?

- Mislim da je to u romanu “Na pogrešnoj strani reke” jasno rečeno kroz priču o “sveznajućem ocu”, koji ima tri razreda srednje škole a mogao bi da bude sve. I kosmonaut. Danas u Srbiji samo Novak Đoković nije zadovoljan sobom.