Živa reka života

JESEN se polako šunja, no naša bašta još izdržava. Zeleni se. Sinoć sam sedela sama na terasi Jugova. Bilo je blago i prijatno. Ja sam polako prihvatala tu jednostavnost prirode i ideju da sam jedan malecki deo nje same. Ono što mi mislimo da je određeni čovek je samo kućište kroz koje protiče živa reka života, i mi svi jedni drugima ostavljamo svoje otiske i uticaje. I tako se šetamo jedni kroz druge, zauvek čvrsto zapleteni. Za kim zvona zvone...

***

Bila sam u Trstu. Prošetala sam svim mestima gde smo se nas dvoje nekada lepo zabavljali. Manje su me uzbuđivala mesta na kojima smo svakodnevno bivali, ali me užasno potresao jedan pasaž u koji smo jedanput pobegli od pljuska. Pošli smo u muzej, mene su žuljale nove cipele i bila sam ljuta na tebe što insistiraš. Muzej je bio zatvoren, a pljusak je počeo. U pasažu smo sedeli u kafanici, jeli sladoled i pili kafu. I eto, taj pasaž me je doveo do suza koje ni na ulici nisam mogla obuzdati.

***

Milan Đoković će postati upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prijatelj nam je i čuvaće to pozorište bolje nego bilo ko. Prvu pozorišnu kritiku dobila sam baš od njega. Sa kakvom pažnjom se obratio meni, maloj početnici. Čuvam tu kritiku.

***

Smirim se u trenucima osećanja da smo oboje delići nečeg ogromnog, neobuhvatnog od početka koga nema, pa do kraja koga isto tako nema.

Danas mi je upravnik Velimir Lukić ponudio Brehtovu "Majku hrabrost". Brehta si voleo i poslednja tvoja nedovršena skica "Sečuana" za režiju u Trstu, leži na tvom stolu.

Naša "Opera za tri groša", je kažu, bolja od berlinske. Pa onda naš "Kavkavski krug kredom". Sve me to u ovom trenutku obavezuje da dobro razmislim s kim bih ušla u bitku za jednog novog Brehta.

Zamolila sam ga da mi da malo vremena i objasnila mu kakvim se mislima bavim. Bila sam precizna i u razmišljanju i u razgovoru. Zato smo razgovor ostavili nedovršen.

***

Bio si uvek mlad i mene si tome učio. Dobro je što je to ležalo i mojoj prirodi. Nisi voleo da me vidiš u društvu sa starima. Nisi voleo da kupim haljinu za "gospođe". Kupovao si mi haljine pune boje i mladosti. Birao si mi uloge koje nose intenzivne životne motive. Govorio si mi da sam talentovana, pametna. Ne znam kakva sam u početku bila, samo znam da sam se pod takvom brigom prolepšavala i rasla. Sve što si govorio u meni je negde, ali kako da vratim kapi kiše iz zemlje. Razlile su se negde po celom mom biću...

Nekoliko meseci posle smrti svog životnog i umetničkog partnera, pozorišnog maga Bojana Stupice (1910-1970), diva našeg teatra vodila je dnevničke beleške. Pisala pisma Bojanu. Mira Stupica nikada nije objavila ovaj rukopis, a sada ga je ekskluzivno ustupila "Večernjim novostima".

Kraj